NEKE rane mogu da zarastu, neka sećanja nikad ne izblede. U slučaju Žrka Varajića, legendarnog jugoslovenskog košarkaša, i jedno i drugo je živa istina. Čovek koji je u anale evropske klupske košarke ušao 1979. godine, kada je u finalu Kupa šampiona ubacio italijanskom Varezeu 45 poena i Bosni doneo najvredniji trofej u istoriji kluba, i danas živi od košarke i za košarku.


Istina, pre četiri godine je napustio KSS, ali od sporta koji ga je učinio slavnim ne može da “pobegne”. Za “Novosti” je pričao o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti srpske “kraljice igara”, koja poslednjih godina izgleda lošije nego što zaslužuje.


- Moje i ovo sadašnje vreme ne mogu uopšte da se porede. Meni često sećanja odu u te sedamdesete godine, kada smo ja i moja sjajna generacija pravili jednu od blistavijih strana košarkaške istorije. Pa, mojih 45 i Mirzinih 30 poena u finalu protiv Varezea su detalji koji se i danas prepričavaju. Nije li to dovoljan dokaz, računajući i poslednji blesak domaće košarke iz Istanbula 2001. i Indijanapolisa 2002. godine, koji jasno pokazuje od kada do kada smo vladali Evropom i svetom. Istina, smestilo se tu i evropsko srebro iz Poljske 2009. godine, ali izgubili smo kontinuitet uspešnih nastupa na velikim takmičenjima - počinje Varajić.


* Danas su neki novi klinci i neka nova pravila na snazi?

 

PODRŠKA ASOVIMA DANAS u Sazonovoj 83 sede i rade nekadašnji asovi domaće košarke.
- Bodiroga, Tomašević, Tarlać i ostali imaju moju punu podršku. Znam vrlo dobro kako im je. Oni su nesumnjivi šampioni koji vole i znaju svoj posao. Ne sviđa mi se kada pročitam sporadične izjave da će se neko od njih povući ako se sa tog mesta povuče i predsednik Saveza. Zašto bi to radili, kada su ovakvi potrebni srpskoj košarci. Njihovu energiju i ideje čekali smo godinama.

- Danas se domaći sportisti utrkuju ko će biti veća medijska zvezda, ali u isto vreme imate apsurd da ponegde traže pare da bi igrali za reprezentaciju rođene zemlje. U vreme kada sam se ja bavio košarkom, to bi sigurno bilo na nivou naučne fantastike. Kada je mene selektor zvao u reprezentaciju, bio sam spreman da sakrijem i neku sitniju povredu, ma... peške da dođem na okupljanje. Danima nisam spavao čekajući saopštavanje spiska. Danas se sve nekako obrnulo naglavake. Ondašnje i današnje vreme su po skoro svemu nespojivi.


* Šta danas nedostaje srpskoj košarci?


- Vrhunska košarka više ne stanuje u Srbiji. Mi već ravno deset godina ne postojimo kao košarkaška sila. Pomenuta 2001. i 2002. godina su dve poslednje godine u kojima smo bili autentični vladari. Naravno da je pitanje zašto je to tako... Pre svega je to zbog nikad slabijeg stručnog kadra. On je danas na najnižim granama. Struka i edukacija su apsolutno zanemareni. Jednom godišnje, u julu, održi se trenerski seminar i to je sve. Realno, to je premalo u vreme kada Španija i neke druge velesile ulažu ogroman novac i vreme. Ranije smo naše mlade stručnjake slali na doškolovavanje i studijska putovanja po Americi i Evropi. Danas više toga nema.


* Ima li svetla na kraju našeg košarkaškog tunela?


- Cenim da je sledeća godina prekretnica za našu košarku. Ili ćemo se vratiti na veliku košarkašku scenu, ili definitivno odlazimo sa nje. Dakle, Evropsko prvenstvo u Sloveniji je najverovatnije poslednji voz u koji možemo da uđemo, jer imamo selekciju igrača koji su skoro šest godina zajedno.


* Šta mislite o sistemu domaćeg takmičenja?

 

ZLATAN TRAG ŽARKO Varajić je 2008. godine otišao iz Košarkaškog saveza Srbije.
- Ja sam iz njega bukvalno najuren. I to u trenutku kada sam sa funkcije direktora svih selekcija, sa grupom sjajnih saradnika i trenera izbrojao 26 medalja u 32 takmičenja. Od toga su čak 23 bile zlatne. Recimo, samo 2007. godine je naših pet mlađih selekcija osvojilo pet zlatnih medalja. Posle toga sam postao, što bi se reklo, tehnološki višak - kaže Varajić.

 

- On je skaradan. Nekadašnja košarkaška velesila je, nažalost, postala prepoznatljiva po tome da joj je domaće takmičenje podređeno Jadranskoj ligi. Naše domaće takmičenje, njegov najzanimljivije deo, traje samo mesec i po dana. I šampion takve lige može samo da se pohvali peharom, ali ne i plasmanom u Evroligu. Da li je to normalno u zemlji koja se u vezi sa košarkom decenijama pitala apsolutno za sve. Pa, od nas su, u pozitivnom smislu, drhtali svi. Apsurd je da “zemlja košarke” nije sa svojom ligom članica ULEB, najmoćnije evropske klupske organizacije.


* Ima li talenata u manjim ili većim košarkaškim sredinama?


- Prvo, manje košarkaške sredine, nekada čuveni košarkaški centri, skoro i da ne postoje. Potpuno nelogično, košarka više ni po čemu nije prvi sport u Srbiji. Negde je i razumljivo zašto bi danas svi da odu u tenisere, vaterpoliste, odbojkaše, možda i u tekvondiste. Jasno je, svi bi da se bave sportom kojim se bave šampioni. Inače, danas najveći talenti, koji su možda nesuđene košarkaške zvezde, ne bave se košarkom već nekim drugim sportom. Naša košarka je zbog lošeg rada i rezultata propustila dva olimpijska ciklusa. Nije nas bilo u Pekingu i Londonu, a poslednja strategija je pravljena upravo zbog Londona, a ne zbog Evropskog prvenstva u Sloveniji, za koje smo se jedva plasirali.


* Pratite li razna prepucavanja i sadržaj otvorenih pisama na relacijama najvećih klubova?


- To je jedna od stvari koja je bila nepojmljiva u košarci pre desetak godina. Danas je košarkaška organizacija izgubila kompaktnost, jedinstvo. Mogu da se opkladim da bi danas i najbolja ideja za spas srpske klupske, ili reprezentativne košarke, doživela fijasko zbog tuđih sujeta. Nešto što se ranije zasnivalo na jedinstvu, danas je razbijeno.


* Ima li svetle tačke u moru problema?

 

STRANCI (NI)SU PROBLEM INVAZIJA stranih košarkaša u domaće klubove poprimila je ovakve razmere još pre nekoliko godina.
- Partizan je, recimo, godinama besprekornom preciznošću dovodio Amerikance. Ove godine, to nije slučaj. Ti stranci su bili igrači koji prave razliku na terenu. Naša današnja ekonomska nemoć se odrazila i u sastavima naših timova. Pre je to razlog nego loša procena Partizana, Zvezde, Radničkog ili nekog drugog kluba.

 

- Jedna od njih je Partizan koji godinama ima neverovatan sistem, ali tvrdim da ni on neće moći da izdrži, jer mnoge karike u tom lancu su postale slabe. Osim toga, domaća košarka ne može da napreduje ako postoji samo jedan dominantan klub. Samo dobra, zdrava konkurencija može da rađa šampione i šampionski način razmišljanja i funkcionisanja.


Reč košarkaške legende, kao i u finalu 1979. godine. Bez “koske” i ubedljivo.



PUT JEDNE OLIMPIJSKE MEDALjE

UJUTRO, 25. maja 1992. godine, Žarko Varajić je zaključao vrata svog stana u Sarajevu, u Zagrebačkoj ulici broj 4, i sa jednom torbom, u kojoj je bila samo garderoba, napustio grad u kojem je doživeo planetarnu slavu.

Dva sata kasnije vrata su obijena, a iz stana je nestalo 25 vrhunskih umetničkih dela i više od 60 trofeja i medalja. Samo jedna, olimpijsko srebro iz Montreala 1976. je pre nekoliko meseci ponovo našlo put do svog vlasnika.

- To je bio posebno emotivan trenutak za mene. Javio mi se jedan momak, 28-godišnji Davor Vasiljević iz Novog Sada, i vratio mi medalju koju je njegov deda, Sarajlija otkupio pre nekoliko godina. Bio je to neopisiv osećaj, prepun emocija i sećanja. Pomašani i radost i seta. Bio je to human i moralni čin, a ja i danas ne mogu da opišem koliko mi ta medalja iz Montreala znači, jer svi moji pehari su, u stvari, moj život - kaže Varajić, koji je nosilac i “Super oskara” za najboljeg evropskog košarkaša 1979.

Ko zna gde su danas svi ti trofeji, jednom ostavljeni na Grbavici...