Kada razmaknemo zavese svih senzacionalističkih naslova, intervjua koji se, godinama, većinom, svode na, bezbroj puta ispričane, takozvane ljubavne priče, popularnosti koja, često, određene ljude stavlja u površne okvire, ostaje nam prostor, sa kojim, posebno danas, ne znamo šta ćemo, jer, usled traganja za spektaklom, skandalom i nepostojećom, „mračnom“ tajnom neke javne ličnosti, ne vidimo da je taj ogroman prostor u stvari život, pod čijim se svetlima i senkama kriju svi odgovori.

U ovom slučaju, život glumca koga smo stavili ispred, napred pomenutih, zavesa i iza svega što, možda, određeni čitaoci, očekuju u redovima koji slede.

Jer, ova priča, nije od onih u kojoj će vam, taj isti glumac, zamagliti istinu ulogom, reći šta želite da čujete i ostaviti vas u zabludi da ste saznali nešto revolucionarno, što ćete, vrlo brzo, pročitati na drugim mestima. Ova priča je ispovest.

Foto Nemanja Živković

Oslobođena cenzure i autocenzure, dovoljno autobiografska i, u potpunosti, uokvirena autoportretom. Potpisana umetnošću i imenom iza kog se, pre svega, nalazi iskrenost - Ivan Bosiljčić.

PROČITAJTE JOŠ - Ivan Bosiljčić: Iz zavičaja najbolje vidim dokle sam stigao

Kada bi svoju ličnost, karakter, senzibilitet, talenat, vrline i mane, sve što vas čini takvim kakvi jeste, postavili kao ulogu, kakav lik bi to bio?

To bi, svakako, bio karakter zanimljiv za tumačenje i nimalo lak, a u centru svega, stajala bi reč - borba. Borba sa samim sobom, sa svetom, sa svakim danom, i neka filozofsko - duhovna bitka koja, možda, ne na kraju svakog dana, ali na kraju izvesnog perioda, donosi pobedu. Ta uloga bi, sigurno, nosila i optimizam, zato što ja, i kao glumac i kao čovek, verujem u dobar kraj.

U kom trenutku ste postali potpun glumac, a da ste to najdublje osetili? Da li onda kada ste otkrili tajnu svoje umetnosti?

Nisam siguran da glumac, ikada, sa sigurnošću, može da kaže za sebe da je potpun. Najveći bardovi su najviše sumnjali i što su više znali, imali su osećaj da manje znaju. Glumačka profesija je takva da, onog momenta, kad se zatvori krug znanja, kada ti zadovoljiš svoje inspiracije, tvoja potreba za glumom prestaje. Svaki glumac ima svoju tajnu. Moja je u inspiraciji, ali samo jedna od njih. Ne bih voleo da odam sve svoje tajne. Sačuvaću ih za sebe i, simbolično, izražavati ih kroz uloge. Gluma je, generalno, ispovest, a ako znamo da je ispovest pred sveštenikom, sveta tajna, onda ne možemo, olako, da iznosimo ni bilo koju drugu.

Foto Nemanja Živković

Čime je, pored ostalog, bio popločan put kojim koračate toliko dugo, što nikada niste otkrili, a u mnogo čemu je uticalo na vaše korake?

U jednom periodu života, smatrao sam da je duboka intimnost govoriti o načinu na koji se ja najbolje rehabilitujem, a to je naša pravoslavna vera. Onda sam shvatio da duhovni život ne treba skrivati, jer je ta sfera toliko korisna, da bi bilo sebično čuvati je, i ako te neko pita za savet, ne reći mu koja je tajna tvog održanja i tvog „čišćenja“. Počeo sam otvorenije da pričam o tome. Ne previše, zato što je to sfera mistike, koja je teška za raspravu, ali sa svakim ko je spreman da čuje i ko pita, ja porazgovaram na tu temu. To me je izvelo na čistinu, dovelo na ovaj put, održalo na njemu, i duboko verujem da će mi to pomoći i da vidim kako dalje.

PROČITAJTE JOŠ - Lepe vesti u porodici Bosiljčić

U vašoj umetničkoj ekspresiji ništa nije mlako, bledo, nedefinisano. Vaše uloge nose istinu, u svakom smislu, pre svega, emotivnom. Da li je to jedan od razloga zbog kog niste stali na pola puta, odustali, nestali?

Sve je kod mene, oduvek, bilo stopostotno. Često su me savetovali iskusniji da ne mora sve na sceni, svaki put, da bude tako, ali mi nikada nije bilo jasno kako čovek može, kao svetlo na dimeru, da se “spusti” na šezdeset ili sedamdeset posto, jer nisam ta vrsta ličnosti i umetnika, da mogu da se doziram. Mislim da je to datost. U jednom momentu sam hteo to da smanjim, nisam uspeo i prihvatio sam da je to jače od mene, svestan da treba naći neki drugi sistem, jer je postojala visoka opasnost da sagorim, od potpunog davanja, iz večeri u veče. Onda sam shvatio da ne mora sam čin izvedbe da se smanjuje, nego da se proredi. Tada sam ušao u jednu lepu fazu i pronašao pravu meru, u kojoj se nalazim i sada. Igram ređe i imam vremena da se rehabilitujem, duhovno i fizički, ali ne odustajem od svog načina igre, jer je to ono što publika, kritika i kolege, najviše cene kod mene. Znaju da sam umetnik koji, uvek, daje sve od sebe i, većina njih, to ističe kao moju najveću prednost.

Foto Nemanja Živković

Šta, još uvek, ne vidimo kod vas kao umetnika, jer, ni na sceni, ni pred kamerama, do sada, niste izrazili?

To je nešto što ni sam ne znam, i verovatno bih bio daleko mirniji i sigurniji u sebe, kada bih znao šta je ispred mene. Ne u smislu budućnosti, nego po pitanju mojih mogućnosti i potencijala. Mogu da pretpostavim kakvi su moji talenti i u kom pravcu će se oni razvijati, ali je sve to veoma nepredvidivo, naročito kod umetnika. To je ono mesto gde prestaje logika, a nastaje vera, i meni ostaje da verujem da će sve biti dobro. Ono što sigurno znam je da neće biti lako, jer nijedan život nije lak.

Šta krije prazan teatar? Šta doživljavate na pustoj pozorišnoj sceni, nasuprot igri i gromoglasnim aplauzima?

Slušam tišinu. Fantastičan mi je taj dijapazon od apsolutne buke i kreacije, do tišine praznog prostora. To je, možda, onaj osećaj, kada se pisac nađe pred belim papirom pa, na kraju, pogleda u roman koji je napisao. Toliki je raspon umetničkog stvaranja. Pronalazim mir u tom trenutku. U toj tišini ništa ne bubnji u meni, nema nikakvog adrenalina. Kroz to stanje mogu da sagledam kakav sam u smiraju i da, posle, opazim trenutak kada krene buka, kada su kolege oko mene, kada sve grmi, dokle se biće diže. Zanimljivi su mi ti kontrasti i tada istražujem šta se sve nalazi između njih. Ja sam tip koji, uglavnom, voli da skoči iz stanja u stanje. Pred sobom vidim praznu salu, praznu scenu, trepnem, sledećeg momenta je sve puno i skačem, kao u vodu. Možda me, jedino, ta vrsta eksplozivnosti i borbenosti lansira na pravu temperaturu. Poznat sam po tome da na predstavu dolazim u poslednjem trenutku, direktno ulazim u garderobu, bez dijaloga se oblačim i šminkam, silazim na scenu i sve kreće. Ritam ulice prenosim na ritam teatra. Neke moje kolege dođu tri sata ranije, popiju kafu, umire se kroz razgovor i tako dođu na temperaturu scene. Ja nisam taj tip. Meni je potrebno da se ritam srca, iz mog života, prenese u pozorište. Potreban mi je zalet. Obrnuto se dešava kad se sve završi. Onda moram da sednem, sve da se ugasi, i na ulici počinjem u potpuno novom ritmu, kao nova osoba.

Foto Nemanja Živković

Kao glumac, morate, pored ostalog, da razumete ljudske sudbine, živote, osećanja, izbore, postupke, mnogo toga. Koliko je teško ili lako da, sve to, učinite, kod sebe?

Svaki glumac mora da razvija visoku empatiju prema ljudima, zato što mi tumačimo ljude i njihove karaktere, i moramo duboko da razumemo svoj, da bi mogli da branimo onaj koji igramo. Vrlo lako, to možemo da primenimo i na život. Drago mi je što imam mogućnost da razumem ljude oko sebe,jer mi je onda lakše da budem sa njima, lakše mi je da im pomognem, da im oprostim. Poznajem osobe koje nemaju dovoljno razvijenu empatiju i prilično su krute, sklone lakim osudama i zbog toga se osećaju, pomalo, nedovršeno. Empatija jednako tolerancija, jednako ljubav. Pošto se mi ogledamo u drugim ljudima, mogu da kažem da se tako odnosim prema sebi. To mi je pomoglo da napravim jednu lepu distancu, da budem objektivan prema sebi, i da, i na svom životu primenim ljubav koju imam za druge.

Jeste li nekada, u životu, imali krizu identiteta?

Svi mi, neprestano, prolazimo kroz to. Trenutno sam deo velike krize identiteta svih ljudi u ovoj zemlji, koja se ogleda kroz pitanje da li smo mi neki zločinački narod ili smo, u šta sam ubeđen, divan narod, sa slavnom istorijom, uprkos svim greškama i uspesima. U tom smislu, moj identitet se učvrstio kada sam seo i dobro razmislio o tome, ne dozvolivši da me nose današnji tokovi, koji nam ne idu u prilog, od toga na kakvom smo glasu u svetu, do toga kako tretiramo sebe iznutra. Smatram da smo dužni da tragamo za svojom lepotom i da se ne odričemo predaka tako lako. Ako govorimo o nekim ličnim krizama, one su vezane za period kada sam se zamomčio, ne znajući ni gde ću, ni šta ću. Da li ću biti pesnik ili sportista, da li ću živeti u malom gradu, ili ću krenuti put nekih velikih, dalekih ciljeva. Možda je jedna od najpametnijih stvari koju sam uradio, to što sam, tragajući za identitetom, išao napred. Nisam čekao da budem spreman, da se formiram, pa da onda odlučim šta i kako. Išao sam napred, iako nisam imao sve odgovore, jer, zapravo, ceo ovaj život, celo ovo naše traganje nam je dato da bi otkrili sebe. Da sam sedeo i čekao svoj pravi identitet, verovatno bih ostao u mestu, a svako stajanje u mestu se, vrlo lako, pretvori u nazadovanje.



Da li ste, u određenom periodu, usled ogromne popularnosti, idealizovali sebe, a čime ste razbili taj „ideal“?

Desilo se upravo obrnuto. Velika popularnost me je šokirala i dugo nisam mogao da rastumačim zašto se desila, kako se desila, ko je tome doprineo, zato što mislim da za veliku popularnost niko nije spreman i upozoren. To je jedno od onih stanja koje mora da se iskusi da bi se dokučilo i koliko god da vam je neko govorio o tome, ono se ne može prepričati. Ja sam se, 2009. godine, kada sam bio lansiran u televizijsku orbitu, našao u Jerusalimu, na jednom divnom hodočašću. Kada sam se geografski i duhovno izmestio, sve mi je postalo jasno. Pre svega, koliko pogubno može da bude ako poverujemo da je popularnost religija.

Šta proizilazi iz vaše samoće i o čemu, često, ćutite?

Svest da moram da budem sa ljudima. Sa najdražim ljudima i ćutim. U ćutanju može svašta da se ogleda. Kada neko poštuje tvoje ćutanje, on ispoljava strpljenje da te sačeka da se pripremiš za ono što ćeš reći, ispoljava ljubav prema tvojoj slobodi da ćutiš ili da govoriš, ispoljava priznavanje tvog, možda iracionalnog, načina da se, nekad, govori i bez reči. Poštuje tvoju potrebu da zaustaviš ovaj svet, koji nas gura u ritam koji nije naš, neprestano u neke reči, neprestana dokazivanja, gutanje prvih ponuda, grubost. Za mene su to velike stvari, kada neko ume da ispoštuje moje ćutanje i svakodnevno podsećam sebe da duboko poštujem tuđe.

JELENA, ŽENA KOJE NEMA

U kojim trenucima je Jelena bila „žena koje nema“? Da li ste je puštali, apropo priče o melanholiji, da odluta u neke samoće, kada je njoj to bilo potrebno?
* Do momenta dok je nisam upoznao, bila je žena koje nema. Kada sam je sreo, više nisam imao potrebu da tražim. Nikada je nisam puštao. I kada smo fizički bili razdvojeni, ja je, u molitvi, u duhu, nikada nisam puštao, jer mislim da dvoje ljudi, koji se pronađu u velikoj ljubavi, ne mogu da puste jedno drugo.

Na vašem licu nema turobnih senki neostvarenosti, zapitanosti, sumnje, fatalizma, neshvaćenosti, koje karakterišu portrete nekih umetnika. Šta se desi kada vas, ipak, obuzme senka melanholije?

Nisam sklon melanholiji, iako mi je jedan iskusniji prijatelj rekao da, kad melanholija dođe, treba malo da utonem u nju, jer je i to neko umetničko stanje. Meni to ne prija. Melanholija je tiha tuga, ali je ja više doživljavam kao umirenje, kao tihu radost. Daleko sam od konstante, da obitavam u toj tihoj radosti, dovoljno mi je da se molim Bogu da ću je jednom, pred sam kraj života, dosegnuti, ali ne volim da se žalim. Kada obitavam u radosti, to delim sa mnogima, ali svoje tuge samo sa jednom ili dve osobe. Što se senke tiče, ona za mene nije odraz tame, iako je njena fizička pojavnost odsustvo svetlosti. To je baš redak izuzetak, ali meni senka uliva sigurnost, dobrodošla mi je, jer me nikada ne asocira na mrak.

Da li iz te tihe radosti, ponekad, krenu suze?

Smatram da su one dar i da niko ne treba da ih se stidi, jer su suze, bilo od radosti, bilo od tuge, simbol očišćenja, mogućnost da čovek izrazi sebe i da se, kroz tu vodicu, koja izlazi iz naših očiju, ponovo krsti.

Foto Nemanja Živković

Kada vas je ljubav najviše bolela, a u kom momentu je postala suštinska sreća?

Ljubav boli kada je izgubiš. Kad učimo svoju decu, morali bi mnogo da im pričamo o ljubavi, a ne da to stalno pripisujemo nekoj intimi, nečemu što treba da se skriva. Ljubav je tema o kojoj mora da se govori svakog dana, da bi, kad im se desi, znali da je prepoznaju i budu srećni u njoj. Kada se ljubav izgubi, tada već može da bude kasno da se ona pojmi, jer ti, po bolu koji osetiš zbog ljubavi koja je prošla, zapravo, vidiš šta je ona bila i koliko ti je značila. Mi to možemo da predupredimo, da ne čekamo da nekoga izgubimo da bi videli koja je njegova vrednost, nego da, u trenutku susreta, prepoznamo ljubav. Verujem da, ako tako radimo, možemo da osetimo i doživimo apsolutnu sreću, a ne da je poimamo tek kada je izgubimo.

Ovaj intervju dokazuje da ste, u velikoj meri, dosegli zrelost, mir, harmoniju. U čemu još uvek niste, pa se, i dalje, saplićete o sopstvene greške?

Još uvek grešim u procenama, ali se više ne ljutim na sebe zbog toga, kao ranije, kada sam stradao zbog loših procena ljudi ili situacija. Kada misliš da o nečemu sve znaš, život ti da lošu procenu koja te osvesti i shvatiš da je sve neprekidna borba, makar i mala, ali bitno je da tinja. Svaki dan je novi izazov, nema letargije, jer bi, verovatno, utapanje u letargiju značilo odustajanje od života. Mi smo dinamična bića, ali je lenjost u našoj prirodi, i vrlo lako, svako od nas, može da utone u nju. I to je, možda, naša osnovna borba, da neprestano u nama titra neki žar, da ovaj naš put traje, jer kad stanemo, kraj je neminovan. Treba uvek imati nadu da će se svaki naš put završiti dobro, da ništa nije fatalno i da ništa nije konačno. To je, po mom mišljenju, prilična sloboda i radost.

Kako, danas, doživljavate, osećate i opisujete svoj uspeh i sreću i na profesionalnom i na privatnom planu?

Za sada, ja bih to nazvao „pola uspeha“. Osetio sam da mogu da budem uspešan čovek u svakom smislu, na meni je da li ću to dovesti do kraja. Potpuno ću, na ovo pitanje, moći da odgovorim za nekih tridesetak godina i nadam se da će moj odgovor biti pozitivan. Ovo je tek pola života, pa samim tim i pola sreće, pola uspeha, pola iskustva, pola svega. Ali, dobra polovina, koju mogu opisati jednačinom - Jelena plus Nina jednako je sreća. S tim, što bih, iza Nine, stavio tri tačke...