Ideja o nuklearnoj modernizaciji nije puštena u opticaj pod administracijom Trampa već u vreme administracije Obame. Bila je to „Treća ofset strategija“. Logično je da američke oružane snage reorganizuju sopstvene sisteme naoružanja budući da su oni već uveliko zastareli. Ali povlačenje iz sporazuma Rusiji daje odrešene ruke da razvija sopstvene raketne sisteme (…) Smatram da su američki vojnopolitički krugovi zaista uplašeni, a strah je motor savremene liberalne političke prakse.

Pročitajte još: SAMIT PUTINA I 50 AFRIČKIH LIDERA: Rusko-afrički forum doneo 500 ugovora u vrednosti 12milijardi $

Zapad i dalje ima neke tehnologije, ali su njegovi resursi uglavnom iscrpljeni. Pre desetak godina ekonomski centar sveta se preselio u Aziju. Svetski poredak više nije jednopolaran. Pojavljivanje novih struktura odvija se postepeno, korak po korak – prelaz u pravcu multipolarnosti može potrajati godinama ili čak decenijama. Za to vreme Zapad se grčevito odupire promenama i tone u sve dublju, pre svega duhovnu krizu. Njena obeležja su iracionalnost, dehumanizacija, nefunkcionalnost, smatra Leonid Savin, i – sve veći strah. Ko želi da kupi kartu za Titanik ukoliko zna da će brod potonuti?

Potpisivanje sporazuma sa Evroazijskim ekonomskim savezom (EAES) ne znači punu integraciju Srbije u ovu strukturu, ali je time načinjen prvi i neophodan korak. S druge strane, Evropska unija još nije završen projekat, a Srbija bi trebalo da bude svesna opasnosti koje joj prete od briselske birokratije i korupcije, a pogotovu od vojne senke ove strukture – NATO-a. Ukoliko želi da sačuva Kosovo i sopstveni suverenitet, Srbija će morati da tesno sarađuje s Rusijom, kao i da izbegne članstvo u ovim organizacijama, ali tako da ne bude isključena iz procesa odlučivanja između evropskih sila, ugledajući se na Austriju i Švajcarsku.

Pročitajte još: Rusi garantuju za Kurde: Povukli su se na 32 kilometra od granice i spremni su da razgovaraju

Leonid Vladimirovič Savin je geopolitičar, politikolog i značajan ideolog ruskog neoevroazijstva, autor brojnih članaka i knjiga, od kojih su neke prevedene i na srpski. Šef je administracije Međunarodnog evroazijskog pokreta iz Moskve, glavni urednik sajta Geopolitika.ru i predavač na Balkanskoj školi geopolitike u Beogradu.

* Izgleda da su nam proteklih godina i decenija vodeći mislioci Zapada – Bžežinski, Fukujama, Hantington, Bernar-Anri Levi… – pričali bajke, od kojih su, po pravilu, i sami naknadno odustajali.


Svi pomenuti autori imaju svoje viđenje svetske politike, uloge SAD i načina na koji će biti organizovan svetski poredak. Neki od njih su se predomislili. Na primer, Frensis Fukujama je priznao da nije bio u pravu sa svojim „krajem istorije“, ali da je taj trenutak zapravo samo odgođen (sa eshatološke tačke gledišta). Hantington je preminuo pre mnogo godina, ali mislim da je većina komentatora njegove reči tumačila na pogrešan način ili da jednostavno nije čitala njegova dela. Njegov Sudar civilizacija bio je neka vrsta znaka za uzbunu zbog mogućih opcija za budućnost. Tvrdio je da je sukob civilizacija samo jedan mogući scenario. Drugi scenario je suživot. Konačno, meni se dopao koncept „civilizacije“ koji je on predlagao, jer je Hantington govorio o mnogim civilizacijama, a ne o jednoj.

Jastrebovske ideje Bžežinskog još uvek su opasne – mislim na „zone evropske stabilnosti“ i „evroazijski luk nestabilnosti“ pod američkom dominacijom. Ali SAD više ne mogu da vode procese u Evroaziji. Bernar-Anri Levi izgleda kao liberalni dogmatista-idealista, koji i dalje promoviše perverzne poglede na društvo i globalizam. Njegove ideje moramo uzimati u obzir kako bismo razumeli šta i ko je naš intelektualni neprijatelj, i kako oni vide sledeću epizodu svetske istorije.

* Ubeđenje da su „evropske vrednosti“ bolje od drugih, prema vašim rečima, predstavlja samo prikrivenu formu rasizma.


Zašto prikrivenu? To je subliminalni rasizam. Oni (zapadne političke neoliberalne elite) preduzimaju prikrivene akcije kada su one potpuno nedemokratske i kad to za njih može biti opasno zbog javnog mnjenja. Decenijama, to su bili prerogativi specijalnih službi, a sada ih pokreću i marionetske proksi nevladine organizacije, privatne kompanije i banksteri. Ali promovisanje evrocentrizma/zapadocentrizma je očigledno, i možemo ga primetiti u akademskim oblastima, u politici, ekonomiji itd. Takođe, imajte na umu da su istorijske sekvence na koje se pozivaju Evropljani ili predstavnici evroatlantske zajednice uglavnom fokusirane na liniju koja vodi od drevne grčke i rimske kulture do današnjeg doba. Gde su tu Persija, Kina, Skitija, pretkolumbijska Amerika, afrička kraljevstva itd.?
Ova vrsta suprotstavljanja proizašla je iz grčke filozofije i duboko je ukorenjena u evropskoj svesti, kao što je primetio Hajdeger. Oni zaboravljaju i kako je Zapad iskorišćavao „Istok“ i od njega preuzimao mnoge tehnologije tokom epohe prosvetiteljstva / modernog doba.

* Sasvim skoro, na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku, na pitanje da li će se Rusija odazvati na poziv na naredni samit G7, ruski predsednik Vladimir Putin je odgovorio: „Smatram da se epoha Zapada završava.“


Ekonomski centar se pre desetak godina preselio u Južnu Aziju. To je stvarnost. Ako tome dodate snagu naroda ovog regiona (same Azije), tamošnje komunikacije, trgovinske bilanse, dobićete jasniju sliku o promeni poretka. Zapad i dalje ima neke tehnologije, ali su zapadni resursi uglavnom iscrpljeni. Ako Azija može opstati kao autarhija, Zapad ne može. Takođe, treba reći da je u duhovnom smislu Zapad sada u rasulu. Bolje je držati se podalje od toga. Dehumanizacija, nastranosti, odsustvo zdravog razuma, nefunkcionalnost – svi ti negativni faktori danas se pojavljuju na Zapadu. Da li će neko kupiti kartu za putovanje na Titaniku ako zna da će taj brod potonuti? Mislim da neće.

* Nešto ranije, slično mišljenje izneo je i francuski predsednik Emanuel Makron: „Prisustvujemo kraju zapadne hegemonije.“ Značajno je da je Makron ovo izgovorio na konferenciji ambasadora Francuske. Da li očekujete i neke praktične posledice ovakvih stavova predsednika Makrona?


Možemo da primetimo postojanje nekih tenzija između Sjedinjenih Država i Francuske, zato što ove zemlje polaze sa (donekle) različitih pozicija. U jednu ruku, Francuska je zainteresovana da obnovi sopstvenu moć u Evropi, kao i u svojim bivšim kolonijama. Francuska, takođe, promoviše evropsku doktrinu o autonomiji i evropsku vojnu nezavisnost (nedavno je osnovana nova agencija, a njen direktor je „francuski momak“). S druge strane, Makronova politika i samo njegovo ponašanje predstavljaju jednu vrstu liberalne struje. Pitanje je da li će Francuska postati drugorazredna zemlja, jer je njena hegemonija okončana, ili će Pariz ipak pokušati da se uključi u multipolarni poredak. Mislim da je za Francusku i za EU druga varijanta bolja. Ali verovatno Makron igra dvostruku igru, kao i većina evropskih političara…
Ipak, glavni problem ostaje globalni finansijski špekulativni sistem, koji se održava putem hegemonije dolara zasnovane na sporazumu iz Breton Vudsa.

* Nedavno ste izjavili: „Generalno, može se reći da Sjedinjene Američke Države imaju loše prognozere.“ Uopšte uzev, i „njihove diplomatske veštine su niskog kvaliteta“. Omanuli su povodom Avganistana, Iraka, Venecuele, Irana, Kube, Ukrajine...


A sada više ne uspevaju ni da donose ispravne odluke, ni da u praksi ispune obećanja data saveznicima. Uzmimo kao primer nedavni napad bespilotnim letelicama na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji (čiji je vazdušni prostor bio zaštićen američkim raketnim sistemima „Patriot“!). Odbijanje Donalda Trampa da u tom napadu prepozna pretnju američkim interesima bilo je nezamislivo u vreme vladavine neokonsa. U drugim regionima možete primetiti slabosti američke diplomatije. Talibani se ne slažu s predlozima Bele kuće, ali vreme radi za njih (a protiv SAD) u Avganistanu. U Siriji je trougao Rusija–Iran–Turska uticajniji i priznat od strane međunarodne zajednice. SAD ne mogu zaustaviti Kinu u Južnom kineskom moru i sva obećanja Stejt departmenta ovde izgledaju kao puki blef. Pa neka Tramp ponovo napravi Ameriku velikom i osvoji drugi mandat!

* Povlačenje SAD iz Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg dometa deo je šire američke strategije, što uključuje modernizaciju njenih oružanih snaga, pre svega strateškog raketnog potencijala, avijacije i nuklearnih snaga. Možete li reći nešto više o tome?


Ideja o nuklearnoj modernizaciji nije puštena u opticaj pod administracijom Trampa već u vreme administracije Obame. Bila je to „Treća ofset strategija“. Logično je da američke oružane snage reorganizuju sopstvene sisteme naoružanja budući da su oni već uveliko zastareli. Ali povlačenje iz sporazuma Rusiji daje odrešene ruke da razvija sopstvene raketne sisteme. Zapravo, ako uzmemo u obzir razliku između dve strateške kulture (Rusije i SAD) i njihove percepcije pretnji, dobićemo paradoksalni odgovor. To povlačenje ima najnegativnije posledice po EU. Zato što su evropske zemlje NATO-a postale vrlo ranjive na ruske napade (u teoriji; nadam se da do toga nikada neće doći u praksi). Ali ni SAD ne mogu biti bezbedne zbog specifičnih karakteristika ruskog strateškog naoružanja (poput odvajanja bojevih glava sa nepredvidljivim, haotičnim putanjama). Takođe, i kineska vojska naglo jača. Smatram da su američki vojnopolitički krugovi zaista uplašeni (a strah je motor savremene liberalne političke prakse).

* Šta je (neo)evroazijstvo, čiji ste vi predstavnik? I dokle, prema vašem mišljenju, dopiru granice samonikle, evroazijske civilizacije? Da li su balkanski Sloveni ili Rumuni, na primer, deo tog autentičnog, evroazijskog sveta?


Postoji nekoliko nivoa naše političke filozofije. Na geopolitičkoj skali to je multipolarnost, ali ta multipolarnost nije zasnovana na nacionalnim državama ili ravnoteži snaga kao ranije. S naše tačke gledišta, multipolarnost je pre civilizacijska nego nacionalna, ili neka vrsta njihovog saveza. U terminima političke geografije, to je ideja o Velikim prostorima, koje je predlagao Karl Šmit. Postoje i regionalna središta, čvorovi i strateške tačke komunikacije između različitih civilizacija, kultura i religija.

To je, takođe, iliberalno stanovište, u smislu da odbacujemo zapadnu liberalnu političku filozofiju, jer je to sada postalo pervertirano mišljenje (stare liberalne ideje više nisu u skladu sa savremenom praksom). Postoji i drugačiji pogled na samo ljudsko biće. Mi govorimo o „slobodi za“, a ne o „slobodi od“, u smislu večnosti i veza s prošlim i budućim generacijama. Pored kontinentalnih evroazijskih vizija, gde su uključeni i pomenuti Sloveni, sledeći nivo Velike Evroazije vidimo kao skup ideja i praksi za druge kontinente. U globalnoj perspektivi, to je alternativa svetskom poretku. Reč je o policentričnoj strukturi multipolarnog političkog pejzaža.

* U Evroaziji se danas ne stvaraju samo nove ekonomske i političke već i bezbednosne strukture. Kakva je danas uloga Šangajske organizacije za bezbednost (ŠOS) i kakvu ulogu će ona imati u budućnosti?


ŠOS je osnovala Kina s idejom da obezbedi svoje granice i da ima dobre odnose sa susednim zemljama. Kasnije je ova organizacija proširena, a unutar nje imamo dva člana između kojih postoji neprijateljstvo – Pakistan i Indiju. U početku je postojala ideja da se u okviru ŠOS-a koristi mehanizam za dijalog i saradnju o osetljivim pitanjima, ali skorašnje tenzije između pomenutih zemalja, kao i sukobi između Tadžikistana i Kirgizije oko granica potvrđuju da su nacionalni interesi i dalje važni, a da međunarodne strukture nisu poslednja instanca. Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) je još jedan primer. Neki se problemi mogu rešiti, a neki ne. Verovatno nam treba više vremena i napora za integraciju.
Isto tako, treba napomenuti da je Evroazijska ekonomska unija (EAEU) zaista projekat integracije, a da kineski BRI („Pojas i put“) nije. Kinu zanima povezanost, a ne integracije. Zbog toga mnogi prepoznaju BRI i njegove potprojekte, poput Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora (CPEC) i „Puta svile“, kao „kinesku globalizaciju“. Stoga nam je potreban i poseban bezbednosni okvir unutar EAEU. Ovde će ojačati svi ti procesi. Ali takođe će se uvažavati i nove forme i instrumenti. Potrebno je pronaći protivtežu za destruktivne evroatlantske (NATO) i američke programe u regionima. Njih ima mnogo, a većina tih programa ne služi interesima evroazijskih zemalja.
Uzgred, treba se podsetiti i da NATO ne pruža zaštitu sopstvenim članicama. Incident s indijskom okupacijom portugalske Goe 1961. godine predstavlja dobar primer koji pokazuje hipokriziju Vašingtona. Kada je Portugalija zatražila podršku na osnovu člana 5 Statuta NATO-a, Kisindžer je rekao da ne postoji interes da se zaštiti mala Portugalija. Portugalske trupe u Goi su se predale, a to je godinama predstavljalo nacionalnu sramotu.

Za 25. oktobar predviđeno je potpisivanje sporazuma Srbije i Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES). Osim privrednog, pristupanje Srbije evroazijskom tržištu ima očigledno i veliki politički značaj. Stiče se utisak da je Srbija svakim danom sve dalja od EU, a da njene veze sa „Istokom“ sve više jačaju. Da li mislite da je širenje EU došlo do svog kraja?


Rusija i Srbija već imaju posebne trgovinske odnose, ali prošireni pristup je jednako dobar za Srbiju. Ipak, to još nije puna integracija. Potrebno je da se usaglasi na hiljade dokumenata. A to je posao koji zahteva godine. Ali prvi i neophodni korak je učinjen.
EU je otvoren projekat i još nije završen. Mislim da Srbi moraju biti svesni briselske birokracije i korupcije, kao i činjenice da NATO predstavlja vojnu senku ove strukture koju podržavaju i neke zemlje EU. Pogledajte iskustva Austrije ili Švajcarske i sledite ih – kako biste izbegli članstvo u NATO-u i EU i ostali uključeni u proces odlučivanja između evropskih sila.

Današnju Srbiju posebno opterećuje problem Kosova, dela njene teritorije na kome je proglašena „NATO država“. Da li je, prema vašem mišljenju, ovo pitanje uopšte moguće rešiti putem pregovora, imajući u vidu da je „takozvano suvereno Kosovo stvorila teroristička organizacija“.


Siguran sam da će bilo kakvi pregovori uz pomoć Zapada biti, kao prvo, neuspešni; drugo, da će imati snažan negativan uticaj na suverenitet Srbije. Dakle, u svakom slučaju, bolja je prva opcija. Evo dobrog primera sporazuma iz Osla, za soluciju „dve države“ (1993) u okupiranoj Palestini. Izraelu je to bilo potrebno za priznanje od strane nekih arapskih (i drugih) država. Ali Tel Aviv je uprkos sporazumu nastavio svoju politiku agresije, ekspanzije i ponižavanja Palestinaca. Sada svi shvataju da rešenje prema modelu dve države ne funkcioniše. Isto će se desiti i Srbima ako dozvole Zapadu (EU i SAD) da vodi pregovore ili posreduje u pregovaračkom procesu s albanskim teroristima.

O pitanju Kosova, Rusija veoma snažno insistira na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti OUN, koja ovu teritoriju definiše kao deo Srbije. To onemogućava „razgraničenje“ Srbije sa Kosovom i bilo kakvo priznanje nezavisnosti Kosova od strane Beograda.


Da, naravno. Ali mi moramo shvatiti da zvanična diplomatija i međunarodni odnosi u realnosti ne moraju biti u skladu s geopolitikom. Idealne situacije su moguće, ali geopolitika je važnija i uticajnija sa stanovišta donošenja odluka. Demontaža Jugoslavije bila je u suprotnosti s Helsinškim sporazumom. Da li su zapadne sile podržale jedinstvo Jugoslavije i dale prednost međunarodnom pravu? Ne, bile su uključene u proces raspada rukovodeći se sopstvenim interesima. Ipak, mnoge države ne pokazuju političku volju da priznaju „kosovsku državu“ i njene veštačke granice. To je primer suverenističke pozicije „iz druge ruke“ i nešto što je važnije od samog međunarodnog prava (koje je proizvod samog Zapada).

Da li Rusija može da preuzme ulogu u pregovorima o statusu Kosova, koji su trenutno blokirani, tim pre što su SAD odredile svoje izaslanike za Balkan (Metju Palmer i Ričard Grenel), koji čvrsto insistiraju na priznavanju nezavisnosti Kosova i žele da ga „ubrzaju“?


Da, Rusija to može učiniti, a zbog ozbiljnih tenzija između Rusije i Zapada sada je povoljan trenutak da Beograd zatraži rusku pomoć, jer će to biti pitanje časti za Moskvu u borbi protiv SAD i njenih marioneta u diplomatskim okvirima.
Tu je i problem Republike Srpske, odnosno budućnosti Bosne i Hercegovine. Da li je, po vašem mišljenju, Rusija danas spremna da igra aktivniju ulogu na Balkanu nego do sada?
Rusija već igra aktivniju ulogu nego pre i mislim da će tokom sledećih nekoliko godina povećati svoje napore uporedo u nizu oblasti. U svakom slučaju, doći će do direktne reakcije na svaku zapadnu akciju. Osim toga, Rusija će biti prisutnija i u tome će koristiti niz različitih mogućnosti.

Šta očekujete da će se događati na Balkanu u bliskoj budućnosti? Čini se da je Balkan danas daleko od stabilnosti.


Balkan je tokom čitava poslednja dva veka bio manje stabilan od susednih regiona. Ali sada je i EU takođe nestabilna. Bliski istok je uvučen u ratove i konflikte. Kako je moguće sačuvati Balkan u miru ako je sve oko njega u plamenu? Međutim, budućnost je nepredvidljiva, ona zavisi od nas samih i od političke volje (lidera i naroda). Mi moramo da gradimo sopstvenu istoriju, umesto da budemo samo deo projekata spoljnih sila.

Svet budućnosti će biti multipolaran. Promene se dešavaju ne samo u Latinskoj Americi već i na Bliskom i Dalekom istoku, Indiji, pacifičkom regionu, Africi (Afrička unija)…


Svet više nije jednopolaran, ali još uvek nije ni multipolaran. Pojavljivanje nove strukture odvija se korak po korak. Stvaranje prave multipolarnosti može potrajati nekoliko godina ili čak decenija. Hegemonijska sila će pokušati da zadrži zone sopstvenog uticaja (direktno ili indirektno). Borbu i otpor hegemoniji treba pojačati kako bi prosperitet bio što pre ostvaren.

Pečat/Boris Nad