LjUBO, ima samo pola rezervoara goriva! Da li će izdržati do Leskovca?

- Letećemo mi, dobri moj Dobro, pa šta nam Bog da. Avion im nećemo ostavljati! Kakav je takav je, al' naš je. Imaju oni "milosrdnih" letelica kol'ko hoćeš.

I poleteli su, nešto pre podneva, 17. juna 1999. godine, Ljubomir Ljubo Živković i Dobrosav Milojević. Poslednji su srpski piloti koji su, sa "utvom 75" Vazduhoplovnog saveza Kosova i Metohije, uzleteli sa aerodroma "Slatina" kod Prištine.

- Prohujalo je otada ravno 20 godina, ali se živo sećam svakog detalja - priča Ljubomir Živković (79), danas penzioner u Zvečanu. - Na aerodrom "Slatina" dovezao nas je jedan naš podoficir, ali u civilu. Sa njim je bio još jedan čovek. Izvlačili su neku našu opremu i žurili da je što više iznesu, jer im je vreme bilo ograničeno. A Dobrosav i ja smo samo znali da je naša "utva 75" pre početka agresije prebačena sa sportskog aerodroma "Batlava" kod Podujeva na "Slatinu". Da li je "preživela" bombardovanje i u kakvom je stanju, nismo znali.

Iznenadili su se, priča naš sagovornik, kada su svoju letelicu ugledali netaknutu. Jedini problem bilo je pola rezervoara goriva, ali su odlučili da rizikuju i krenu put Leskovca.

Pročitajte još - GENERAL PAVKOVIĆ ZA “NOVOSTI”: Imam nove dokaze, nastavljam bitku protiv Tribunala

- Dobrosav je pokrenuo motor iz drugog pokušaja - priča Ljubo živo, iznova proživljavajući svaki trenutak. - Bili smo srećni kao mala deca. Uzbuđenje je poraslo. Nismo ni sačekali da se motor zagreje. Krenuli smo, mada mi ni sada nije jasno kako smo uspeli da zaobiđemo mnogobrojne kratere od bombi pored piste. Kada smo izašli na ruralnu stazu, viknuo sam u mikrofon: "Kreći, Dobrosave!", a on je samo rekao: "Bože pomozi!" Naša "utva" se u punoj snazi odvojila od zemlje...

Posle ove rečenice. Ljubo prestaje da priča. Nestalo je uzbuđenje s kojim je do pre nekoliko sekundi govorio. Kao da je neki nevidljivi štapić, u trenu, bolom zasenio njegovo lice.

- Ophrvali su nas tuga i ogorčenje - nastavlja Ljubo posle dubokog uzdaha. - Ispod nas je Priština. Vidimo kako još stižu okupatorske kolone kforovaca. Ćutimo. Prekinuo sam tu tešku tišinu pitanjem: "Hoćemo li se ikada vratiti, Dobro?" On je i dalje ćutao...


Pola rezervoara goriva, prema rečima našeg sagovornika, bilo je dovoljno da stignu do piste u Leskovcu.

- Stabilno smo sleteli - seća se Ljubo. - Naša "utva" je neko vreme bila u gradu na Veternici, a potom je prebačena u Trstenik. Tu joj se gubi svaki trag. Gde je nestala, još ne znam. A dugo sam čuvao svu dokumentaciju o njoj. Aerodromu "Slatina", sa kog sam toliko puta poleteo, evo, dve decenije nisam ni prišao. Ni Dobro za života nije dočekao da se vratimo... Ipak, posetio sam "Batlavu", pistu za sportske avione kod Podujeva. Amerikanci su je ogradili. Koriste našu zemlju za svoje potrebe... Da čovek pukne od tuge!

KLUB JEDVA OPSTAJE


LjUBAV prema avionima, Ljubo je preneo i na sina Bojana, koji je sada predsednik Aero-kluba "Trepča", osnovanog 1936. godine.
- Klub ima prostorije, članove, zainteresovanu mladež, ali jedva opstaje - priča Ljubo. - O tome da imamo neku letelicu, sad i ne sanjamo, jer bi nam trebalo bezbroj dozvola koje nam u Prištini nikada ne bi izdali. Ipak, radili bismo više sa decom, učili bismo ih modelarstvu, ali nedostaju sredstva. No, treba verovati u bolje dane.

PONOSAN NA PRIJATELjSTVO SA "STRIŽIMA"

LjUBOMIR Živković (79) danas je penzioner i živi u Zvečanu. Pedesetih godina minulog veka završio je Vazduhoplovnu školu u Kraljevu. Bio je pilot avijacije JNA u Sloveniji i leteo na "DC 3". U svoj rad upisao je više od 700 sati letenja. Do penzionisanja, bio je predsednik Vazduhoplovnog saveza Kosova i Metohije. No, ljubav prema letenju i letelicama ne jenjava.

U kontaktu je sa sportskim vazduhoplovnim udruženjima u Evropi, a posebno je ponosan na prijateljstvo sa Olegom Černjevim iz ruske akrobatske grupe "Striži".