PROŠLO je 20 godina, a svakim danom, svakim otkucajem srca, tuga za mojim sokolovima slomljenih krila sve je veća. Bol ne prestaje. Brojim sate i dane kada ću da im se pridružim da opet budemo zajedno. Životarim od kuće do groblja, obilazim humke sinova Srđana, Bobana i Gorana, supruga Dragoljuba, razgovaram sa fotografijama, sanjam ih svake noći...

Ovako, dok rukom briše kišne kapi sa nadgrobnih spomenika najmilijih, svoju potresnu ispovest, za "Novosti", započinje Kraljevčanka Nada Milić, čija je porodica tokom i posle NATO bombardovanja naše zemlje doživela tragediju koju je teško i zamisliti, a još teže rečima opisati.

U proleće, 1999. godine, Nada i njen suprug Dragoljub su za samo desetak aprilskih dana ostali bez svojih blizanaca, Srđana i Bobana, dvadesetšestogodišnjih oficira tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ), koji su časno dali svoje živote braneći otadžbinu od NATO agresora i terorista OVK. I, kao da to nije bilo dovoljno, godinu dana kasnije ostali su i bez najstarijeg sina Gorana (27), čije je srce prepuklo od bola za nastradalom braćom. Tugujući za svojim "sokolovima polomljenih krila", kako je nazvao spomen-knjigu, u kojoj je ispovedio svoju patnju, posle 11 godina preminuo je i njihov otac Dragoljub, ostavljajući Nadu da samuje među uspomenama.

PROČITAJTE JOŠ - MAJKA STRADALOG U NATO AGRESIJI: Na Varvarinskom mostu cveće još zalivam suzama

- U snovima pričam sa sinovima, prisećam se kako smo živeli, puni vere i nade u neko lepše i bolje sutra koje ne dočekasmo. U suzama provodim košmarne dane i košmarnije noći. Dali su svoje živote za rodnu grudu, a njihove kolege i prijatelji često me obilaze, nisu ih zaboravili, redovno dolaze na godišnjice njihove smrti - kaže Nada.

Njen i Dragoljubov sin Srđan, potporučnik VJ, nastradao je na ratištu od nagazne mine nedaleko od Srbice na Kosmetu. S teškim povredama najpre je prebačen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici, a potom i na beogradsku VMA, gde je 4. aprila preminuo. Njegov blizanac Boban, poručnik VJ, koji se uprkos tragičnom gubitku brata ipak vratio u svoju ratnu jedinicu na Kosmetu, deset dana kasnije poginuo je u mestu Volujak, kod Đakovice, kada su dve NATO rakete pogodile oklopno vozilo u kojem se nalazio.

Srđan, Boban, Goran i njihov otac Dragoljub Milić


ODLIKOVANjE ZA NEZABORAV PRE četiri godine, tadašnji predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić odlikovao je Nadu Milić visokim državnim odlikovanjem - Sretenjskim ordenom prvog stepena, dok je u Kosovskoj Mitrovici postavljena spomen-ploča u znak sećanja na poginule Miliće. - To odlikovanje pripada mojim sinovima, oni su dali živote za otadžbinu časno obavljajući svoju patriotsku dužnost - dodaje ova napaćena srpska majka. - Drago mi je što nisu zaboravljeni, ali mi je žao što taj orden nije doživeo i njihov otac, bilo bi mu puno njegovo bolom i tugom izmučeno srce.

- Posle Srđanove sahrane, kada je krenuo nazad u jedinicu, Boban mi je rekao da na bratovljevom grobu zapalim sveću i za njega. Kao da je nešto predosećao. Ostvariše se crne slutnje - brišući suze nastavlja gospođa Milić svoju ispovest.

Sa najstarijim sinom Goranom, Milići su se po okončanju NATO agresije iz Prištine preselili u Kraljevo gde su već imali kuću. Tu je, u proleće 2000, od neizmerne tuge za tragično nastradalom braćom - preminuo i Goran. Sahranjen je u istoj grobnici kraj Srđana i Bobana na novom kraljevačkom groblju.

PROČITAJTE JOŠ - Kraljevčanka, dobitnica Sretenjskog odlikovanja: Dok sanjam, još pričam sa umrlim sinovima


- Mnogo je patio za braćom. Obilazio je njihov grob svakog dana, sedeo, pušio i ćutao... Jednog jutra u krevetu sam zatekla njegovo beživotno telo - teško se priseća Nada.

Deset godina kasnije, preminuo joj je i suprug Dragoljub. Sahranjen je kraj sinova.


Spomen-ploča u znak sećanja na stradale Miliće

MLADIĆI ZA PONOS

BLIZANCI Srđan i Boban Milić završili su vojnu gimnaziju u Beogradu. Boban je potom završio i vojnu akademiju i stekao čin poručnika, dok je Srđan sa akademije otišao na doobuku za artiljerca, doguravši do čina potporučnika. Obojica su dobila vojnu službu na Kosmetu, Srđan u tadašnjoj 125. brigadi Kopnene vojske u Kosovskoj Mitrovici, a Boban u 52. bataljonu vojne policije u Prištini. Bili su i uzorni sportisti, pa su za vreme školovanja osvajali trofeje u atletskim disciplinama. Najstariji brat Goran završio je Ekonomski fakultet u Nišu i bio je zaposlen u Carinarnici u Kraljevu.