Kada sam se pre deset godina uselio u kuću koju nam je kao povratnicima sagradio "Danski savez", uz pomoć Vlade Srbije i kosovskog Ministarstva za povratak, znao sam da ćemo ovde ponovo izgraditi dom. Onaj bez kojeg sam ostao 1999. godine, kada nam je zapaljena porodična kuća, a roditelji kidnapovani.

Ovako, za "Novosti", govore Ivica Dašić (35) i njegova supruga Nataša (39), koji su savili topli porodični kutak u njegovom rodnom selu Rudnice kod Kline, na imanju koje vekovima pripada ovoj porodici.

U neomalterisanoj, ali urednoj kući, koja je nedavno proširena zahvaljujući pomoći Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Dašići planiraju i opstanak sa troje mališana, od kojih je namlađi šesnaestomesečni Janko. Devetogodišnji Jovan i njegova godinu dana mlađa sestra Jovana dobili su nedavno svoju sobu, zbog čega je ova porodica konačno zadovoljna svojim obnovljenim domom.

- Samo još kada bih negde našao bilo kakav posao, onda bih bio siguran da nam je opstanak ovde zagarantovan. Jer, sada živimo od oko 20.000 dinara, odnosno socijalne i tzv. povratničke pomoći koju primamo od Vlade Srbije - priča nam Ivica koji je uprkos teškim i tužnim uspomenama srećan što je sa suprugom i decom svoj na svome.

Iz raseljeništva, gde je boravio desetak godina, Ivica se vratio sa suprugom Natašom, rođenom u Trsteniku, ali koja Rudnice doživljava svojim domom. Jer, kako skromno priča, nije joj žao što je mesecima pribavljala neophodnu dokumentaciju za izgradnju kuće i povratak.

PROČITAJTE I: TORTURA NAD POVRATNICIMA: Opljačkane kuće dve bake, jedine Srpkinje u selu na KiM, policija 19 godina nije rešila gotovo nijednu krađu!


- Saglasila sam se sa Ivicom da se vratimo ovde gde je rođen i gde pripada. A sada i ja, kada su nam se rodila deca, znam da pripadam ovde - govori ova mlada i krhka žena koja pored poslova u domaćinstvu pomaže suprugu oko poslova na njivi, a pre svega oko plastenika koji im se nalazi u samom dvorištu.

TUGA Ivica ispred spomen-ploče svojim roditeljima

I dok unutrašnjošću kuće odzvanja smeh mališana, Ivica ne zaboravlja roditelje koje su kidnapovali Albanci, a koje je on video poslednji put 16. juna 1999. godine. Tada su ga zabrinuti za njegovu bezbednost kao sedamnaestogodišnjeg mladića poslali kod rodbine u centralnu Srbiju. Nije ni slutio da će ih tada videti poslednji put.

- Nikada dok sam živ neću zaboraviti majčin pogled kada me je ispraćala iz rodne kuće. Kao da je nešto loše predosećala, iako nikada ranije nismo imali problema sa komšijama Albancima. Čak su mog oca izuzetno cenili, jer je bio dobar i miroljubiv - priča Ivica, dok tihim tužnim glasom dodaje da su njegovi roditelji bili vredni i uzorni domaćini.

Nikome ništa nisu skrivili i nisu zaslužili da se o njihovoj sudbini ništa ne zna ni posle devetnaest godina. Ali, kako bi ih sačuvao od zaborava, Ivica je kraj ulaznih vrata kuće postavio spomen-ploču sa njihovim imenima, koja ga podseća na roditelje o kojima nikada ništa pouzdano nije saznao svih prethodnih godina.


MLADIM BRAČNIM PAROVIMA NAJBITNIJE JE ZAPOSLENjE

Stolar po zanimanju, Ivica kaže da ne bi birao posao samo da ima stalne i sigurne izvore prihoda. Božidar Šarković (na slici), predsednik Privremenog organa opštine Klina, napominje da je mladim bračnim parovima u povratničkim sredinama u ovoj opštini najpotrebniji posao.

Pojašnjava da iako žive od pomoći Vlade Srbije i Kancelarije za KiM, da bi povratnicima, pre svega mladim ljudima sa decom, značilo radno mesto barem za jednog člana porodice. Inače, opština Klina do 1999. godine imala je 8.500 žitelja, od kojih se vratilo tek oko pet stotina.