U LETO 1914. godine Srbiji nikako nije odgovarao rat. Pored izmučenosti i finansijske iscrpljenosti, od dva balkanska rata, u zemlji je bila i prilično nestabilna politička situacija. Političke stranke bile su zavađene na “krv i nož”. Vlada nije kontrolisala sve segmente državne vlasti i nije se znalo ko donosi ključne odluke, Pašić ili neko drugi. Samim tim bilo je razumljivo što u tom trenutku Beograd nije želeo novi oružani sukob, a naročito ne onaj koji će se pretvoriti u svetski.

Ali, kako to biva, želje su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Sa severa, iz Beča, ali i sa istoka, iz Sofije, stizali su signali da rat “visi u vazduhu”. U nameri da zemlja bude spremna za sukob koji je “kucao na vrata”, Pašić je pokušao da izdejstvuje da se u Narodnoj skupštini, po hitnom postupku, usvoji državni budžet za 1914. godinu. Ali u tome nije uspeo. Srpsko strančarenje ponovo je došlo do izražaja. Opozicione partije listom su glasale protiv...

Predsednik Vlade se zato u januaru 1914. godine obraća Rusiji i traži pomoć “da dopuni što pre svoje naoružanje”, ne bi li tako, bar za izvesno vreme, “oslabila agresivne težnje” Austrougarske, Bugarske i Turske. “Ako događaji prinude Srbiju da ovaj materijal upotrebi”, pisao je Pašić Rusima, “ona će platiti carskoj vladi odgovarajuću vrednost. Za slučaj da ga ne upotrebi, ona će ga vratiti onakav kakav je dobila. Troškovi za prenos ovoga pašće na teret Srbije.”

Pročitajte još - SUSRET SA ISTORIJOM: Hrvati nisu hteli u srpsku vojsku

STRANAČKI rat nije prestao ni kad je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Diplomatija dvojne monarahije je računala da je Srbija usled žestokih partijskih razmimoilaženja dovedena do raspadanja, i zato je uputila drzak, besprimeran i ponižavajući ultimatum jednoj nezavisnoj državi, računajući da će zbog takvog stanja u zemlji sve što bude tražila biti prihvaćeno. Ali, desilo se nešto sasvim suprotno. Zbog ultimatuma utihnule su međupartijske borbe. Zavađene političke stranke u Srbiji pružile su ruku pomirenja na sastanku održanom 24. jula 1914. godine, kada je jednoglasno odlučeno da se sve ucene iz Beča odbiju.

Četiri dana kasnije, 28. jula, Austrougarska je objavila rat Srbiji. U zoru 12. avgusta počela je prva od četiri velike ofanzive na Srbiju iz Bosne. U to vreme Pašić u Nišu lenjirom iscrtavana na geografskoj karti granice buduće jugoslovenske države. Istoričar Jovan Radonić, koji je bio pored njega, zabeležio je: “Sećam se dobro da je granicu Banata povukao daleko na istok, vododelnicom između hunjadske i krašovske županije, a na severu niz reku Moriš. Zahvativši Suboticu, Baju, celu Baranju i Međumurje, počeo je da povlači granicu između naše buduće države i Austrije, obuhvativši pritom i Celovac...”

Nikola Pašić


SRBIJA je definitivno utvrdila ratne ciljeve i svoj “sveti zadatak”:

- nepokolebljiva volja srpskog naroda da se odupre napadaču i pobedom nad njim ostvari svoj vekovni san da svi Srbi žive u jednoj državi

- da južni Sloveni u Austrougarskoj iskoriste priliku koja im se nudi i zauvek se oslobode tuđinskog jarma...

Posle prvog poraza austrougarske vojske, na Ceru, 20. avgusta 1914. godine, Nikola Pašić uputio je memorandum svim poslanicima (ambasadorima) Srbije, u kojem je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne, jugoslovenske države. U tom dokumentu, sa kojim će biti upoznati i moćnici iz Antante, obrazloženo je da bi jedna takva država, od 15 miliona stanovnika, postala brzo ekonomski i vojnički spremna da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi.

Pročitajte još - SUSRET SA ISTORIJOM: Srbija vekovima razapeta između istoka i zapada

Tri meseca kasnije, 7. decembra 1914. godine, doneta je Niška deklaracija, u vreme najkritičnijih trenutaka Prvog svetskog rata, koju je usvojila srpska Narodna skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima.

Vojvoda Mišić sa štabom Prve armije


U mnogo čemu Pašić se nije prevario - da će narod Srbije hteti i moći da se ponese sa vojskom napadača. Srbi iz Srbije su se zaista pokazali kao vojska koja zaslužuje svako, pa i najveće priznanje.

Nije se Pašić prevario ni u proceni saveznika iz Antante. Predosećao je njihove kalkulacije kada su u pitanju Srbija i Balkan. Bio je uveren da će Srbija svojom borbom i svojom vernošću obavezati velike sile Antante da prihvate nacionalne ciljeve. To se na kraju tako i desilo.

Jedino što mudri Baja nije dobro predvideo bili su Južni Sloveni. U vreme kada on definiše ratni cilj, na Drini su ukrstili oružje uglavnom Sloveni: na jednoj strani Hrvati, muslimani, Slovenci i Česi, pa i Srbi iz Austrougarske, a na drugoj Srbi iz Srbije.

JUŽNI Sloveni iz Dvorne monarhije nisu pomišljali da napuste habzburgovsku zastavu i sa oružjem u ruci pređu na srpsku stranu.

- Umesto da već na prvi pucanj pohitaju svojoj braći u Srbiji, što su očekivali mnogi Srbi a ne samo Pašić, Hrvati, muslimani, Slovenci, oni pre svega, kidisali su na srpske položaje kao tigrovi, nadmašujući u tome, ali i u svojoj bezobzirnosti prema srpskim vojnicima, ranjenicima, kao i civilnom stanovništvu, vrlo često i same Nemce i Mađare. Tako kako su se južni Sloveni u austrougarskim uniformama poneli u početku rata 1914. godine, tako su se u Srbiji ponašali do samog kraja svetskog krvoprolića - napisaće Vasa Kazimirović.

Kada se Srbija u jesen 1915. godine, neoporavljena od rana zadobijenih 1914, godine u kojoj je slomila tri ofanzive vojske u plavim uniformama, našla na udaru triju armija - Austrougarske, Nemačke i Bugarske - i bila upućena samo na sebe i svoje znatno proređene trupe, uputila je apel velikim savezničkim silama da joj se najhitnije uputi pomoć od najmanje 40.000 vojnika. Njen zahtev bio je odbijen, mada su se u Solunu već nalazile trupe Antante.

Nemački car Vilhelm Drugi u Nišu 1916. godine


Uprkos silnim žrtvama na frontu i u pozadini, srpska vlada nijednog trenutka, ni kada se u poznu jesen 1915. godine našla u bezizlaznoj situaciji, pritisnuta austrougarskim i nemačkim snagama sa severa i severozapada, i bugarskih sa istoka, nije ni pomišljala da obustavi borbu, da se odrekne svojih ratnih ciljeva - stvaranja jedne velike i jake jugoslovenske države u kojoj bi se, pre svega, svi Srbi našli na okupu. Odbila je sve ponude Austrougarske i Nemačke o separatnom miru.

Pročitajte još - SUSRET SA ISTORIJOM: Zbog cicijašluka nije sprečen atentat na kralja

U NAJVEĆOJ krizi Nikola Pašić je odbio i predlog Nemačke, 24. septembra 1915. godine, da Srbija napusti savezništvo sa silama Antante i zaključi separatan mir i da za to bude nagrađena teritorijom severne Albanije do Jadranskog mora, Crnom Gorom i delovima Bosne i Hercegovine. Odgovor na Pašićevo odbijanje ubrzo je stigao. Usledio je opšti udar na Srbiju, od Oršave do Višegrada. Pod komandom nemačkog generala Makenzena, na srpsku vojsku ustremile su se armije Nemačke, Austrougarske i Bugarske. Ofanzivu je najavila takva silovita artiljerijska vatra, po ocenama vojnih eksperata, koju Evropa do tada nije doživela.

Umesto mira, Srpska vrhovna komanda izabrala je da pokuša da se sa trupama koje su joj još stajale na raspolaganju probije kroz kačanički tesnac ka Skoplju i odatle uspostavi vezu sa savezničkim jedinicama u Solunu. Pošto taj manevar između 18. i 20. novembra 1915. nije uspeo, krenulo se u povlačenje preko Crne Gore i Albanije na severno albansko primorje, da bi se tu vojska oporavila, reorganizovala i potom produžila borbu. Golgota srpske vojske kroz albanske vrleti odavno je ušla u istoriju.

Prva ponuda Srbiji za sklapanje separatnog mira stigla je od Austrougarske 2. decembra 1914, uoči početka Suvoborske bitke, posredstvom grčke vlade, sa porukom da se prekine “krvavi i za Srbiju beznadežan rat”. Dva dana kasnije, kad je kontraofanziva srpske vojske bila u punom zamahu, austrougarski poslanik u Atini je izjavio da njegova država nema težnji da pripoji srpske teritorije i da ona želi da uveri srpsko stanovništvo u svoja iskrena osećanja saučešća i miroljubivosti. I nemački poslanik tih dana je ubeđivao grčkog premijera Venizelosa da prenese sličnu poruku srpskoj vladi.

Nikola Pašić i potonji kralj Aleksandar Karađorđević


PONUDE za separatni mir u ime centralnih sila, Nemačke i Austrougarske, nuđene su i Nikoli Pašiću lično. Nemački emisar Albin Kučbah, koji je došao u Niš, u svom izveštaju pretpostavljenima javlja: “U nekoliko navrata pokrenuo sam u razgovoru sa Pašićem pitanje sklapanja mira. On je vrlo rado prihvatio izmenu misli o tome, ali diskusija nije prelazila akademske okvire...”

Kučbah je iz Niša redovno dostavljao tajne izveštaje ne samo Berlinu, već i Beču. O Pašiću piše: “On bi sigurno pozdravio jedno skoro zaključenje mira sa centralnim silama, naravno koje bi bilo od koristi po Srbiju, ali on nije znao kako da se to ostvari. On se još uvek nadao da će sile Antante pobediti ...”

Kučbah se sa Pašićem sretao i pred Makenzenovu ofanzivu, u pozno leto i jesen 1915. godine. Pašić je tada, kako Kučbah kazuje, bio veoma zabrinut i u jednom trenutku sam je zametnuo razgovor o zaključenju mira, primetivši pritom da su svi Srbi uvereni da bi Nemačka vodila drukčiju politiku nego Austrougarska.

NEVERICA RUSA U SUŽIVOT SA HRVATIMA U CARSKOJ Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi sa međusobnim ozbiljnim konfesionalnim razlikama. Jedan od najuticajnijih ruskih političara Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata bio ministar inostranih poslova, energično se suprotstavljao stvaranju ove države. Ruski ministar je izneo nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi, i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država, koja će imati širok izlaz na Jadransko more.

U jesen 1915, kada su počele pripreme za četvrtu veliku ofanzivu na Srbiju, a centralnim silama se pridružila i Bugarska, Kučbah se opet pojavio u Nišu. Došao je da Pašiću prenese poruku svojih nalogodavaca, da se u poslednjem času sklopi mir sa centralnim silama.

Pročitajte još - SUSRET SA ISTORIJOM: Cilj raskola u Crkvi bio da oslabi Srbe

Ali, moj trud je bio uzaludan. Izuzev svojih najbližih saradnika, nikoga više nije puštao preda se... Jednostavno, nisam mogao da prodrem do njega. Nije mi pošlo za rukom čak ni da ustanovim gde se Pašić nalazi. Ja sam mu tada napisao jedno pismo i dostavio mu ga 24. septembra 1915....”

U ovom pismu Kučbah je Pašiću ukazao na katastrofu pred kojom je Srbija ukoliko brzim sklapanjem mira ne spreči predstojeći napad. Na ovo pismo Pašić nije odgovorio. U razgovorima sa nemačkim emisarom Pašić je nastojao da dobije odgovor na pitanja koja su ga zanimala. pritom ništa, po svom starom oprobanom sistemu nije odbijao, ali i ništa nije nudio.

I GEORG Štrajt, ministar spoljnih poslova Grčke, angažovao se na sondiranju terena za sklapanja separatnog mira sa Srbijom. O njegovom angažmanu profesor Andrej Mitrović je napisao: “Grk se, naime, pokazao spreman da preuzme ulogu posrednika između centralnih sila i Srbije, ali pod uslovom da na tome radi u sporazumu i sa nekim merodavnim ličnostima svoje države, pre svega sa kraljem Konstantinom - što se navodno nije dopalo Berlinu, pa se već posle nekoliko dana odustalo od cele akcije.”

ZARAD zajedničke države troimenog naroda srpska vlada nije prihvatila ponuđene aranžmane koji bi Srbiju poštedeli ogromnih nevolja u koje će zapasti u godinama koje su sledile, gubitka od 1.470.000 stanovnika, što je 28 odsto ukupne populacije, i prepolovljenog nacionalnog bogatstva, koje je vredelo desetak milijardi zlatnih franaka.

Da ironija bude veća, zamisao srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina - Jugoslavija - nije naišla na povoljan prijem u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj, savezničkim zemljama Srbije. Istoričar Dragoljub Živojinović, čak, tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htela da uvaži ovu ideju.

LONDON ZA IZLAZ NA JADRANSKO MORE

EDVARD Grej, šef engleske diplomatije, u nekoliko navrata isticao je da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego proširena Srbija koja bi dobila širok izlaz na Jadransko more. Da bi pridobili Bugarsku da se priključi saveznicama Antante, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude teritorijalne ustupke, odnosno delove Makedonije koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za “određenu teritorijalnu transakciju”, Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju, nego da joj daju status i značaj “velike Srbije”.