Našim iluzijama o besprimernim vrlinama Zapada doprinelo je životarenje u jednopartijskom sistemu. Stanje duhovne neslobode veoma je uticalo na rasplamsavanje izvesnih maštarija. Verovali smo, želeli smo da verujemo, da je negde u svetu bitno drukčije

Ono što se dogodilo u rano proleće 1999. nije samo tragična epizoda naše nevoljama bogate istorije nego i iskustvo koje izaziva bolne lomove u oblasti individualne psihologije. Govorim o sebi, znajući da nisam usamljen. Završilo se, naglo, razdoblje dobre volje i poverenja prema poretku i osnovnim vrednostima vodeće civilizacije modernih vremena. Postupci i procene tzv. Međunarodne zajednice, odonda, izazivaju kod mene načelno nepoverenje, i odbojnost koja ide do gadljivosti. Znam, u takvom odnosu ima olakog uopštavanja, ali zahvaljujući preteranoj kritičnosti osvojio sam kvalitet ranije nepoznate slobode i duševnog zdravlja. Sa borbe za moć i svevlast, sa genetske hipokrizije, pljačke i lažoljubivosti spale su maske koje su im uspešno prikrivale suštinu. Vidici su se raščistili, u glavi se razbistrilo.
*
Do poslednjeg trenutka mislio sam da je bombardovanje Srbije nemoguće. Rugoba sveta mi se, tokom životnog veka, prikazivala u odlomcima; pratio sam je sa rastojanja, žmireći i jednim uhom, na zamagljenom ekranu. Sa bombama koje su, 24. marta uveče, počele padati po Srbiji, mnogobrojne izdvojene pojedinosti su se složile u opaku, zaokruženu celinu. Zlo svetske politike je iskrslo u svojim kontinentalnim, razbojničkim dimenzijama. Razumeo sam da se u ovom svetu, u svakom času i na svakom mestu, može desiti svakakva strahota. Najveća vojna i privredna sila civilizovanog Zapada, mobilišući 19 više-manje bogatijih i razvijenijih zemalja, krenula je na uništenje jedne unesrećene i slabomoćne države, sa izmišljenim, lažnim obrazloženjem, e da bi osvojila jednu povoljnu geostratešku tačku u kutku stare balkanske zemlje…
Boravio sam tada, kao i sada, u zemlji koja je, budući saveznica prekookeanskog vojnog komandanta, pristala da učestvuje u skandaloznom poduhvatu. Ako je verovati njenom ondašnjem ministru spoljnih poslova Iberu Vedrinu, na taj korak je pristala nerado, ali je pristala. Ministar je, naime, izjavio da je njegova zemlja ušla u operaciju nevoljno, prvi i poslednji put čineći takav korak bez blagoslova OUN, da je to izuzetak koji se više ne sme ponoviti.

Pročitajte još - BOMBARDOVANjE 1999. GODINE: NATO zasipao nepoznatim molekulima
*
Treba ga razumeti; nas i inače odlikuje velika moć razumevanja. Savezničke obaveze su važne, Srbija je nevažna; greh počinjen prema njoj na prvi pogled nema preveliku težinu, osim što je, evo, upisan u večitu knjigu našeg istorijskog pamćenja. Bilo je predviđeno da operacija potraje dva-tri dana, a produžila se devet nedelja, i nastavlja se, kad god je se setimo, kao eksplozija u bezvazdušnom prostoru kolektivne memorije. Na nju nas podseća i povećan broj obolelih od najteže bolesti. I inače smo, u onom času, prolazili kroz velika iskušenja: raspadala se država za koju smo u dva rata ginuli, proključalo je nezadovoljstvo spolja nahuškavane nacionalne manjine (za šta smo delimično i mi krivi), ljuljalo nam se tlo ispod nogu, i gospodari „Slobodnog sveta“ su, kao rođeni lešinari, pojurili na ranjenu šumsku zver, pustivši na volju svojim pljačkaškim nagonima: jednom kolonizator, uvek kolonizator.
Udarac je bio utoliko neprijatniji i žešći što smo o tom svetu gajili neke zanosne samoobmane. One i danas preživljavaju kod nepopravljivih beogradskih iluzionista.
*
Po sredi je bila neodoljiva sklonost ka samozavaravanju: osećanje niže vrednosti kod nas se zataškava megalomanskim iluzijama, priželjkivanjem, izmišljanjem prijatelja među moćnim zemljama, pošto bi nas jedino oni mogli izvući iz nevolja u koje povremeno upadamo. Poslednje godine 20. veka su zadale težak udarac ovim zabludama. Ima ih koji se tom udarcu muklo i bespomoćno opiru, dok su se drugi posvetili omalovažavanju sopstvene tradicije, a kod trećih je naklonost prema poretku neoliberalne demokratije prešla u ropsko strahopoštovanje, po modelu stokholmskog sindroma. Prisustvujemo tragikomičnom kidanju i unutrašnjim lomovima malog naroda koji ne ume da nađe dobru meru između čuvanja svog dostojanstva i razumnog uvažavanja onoga što je kod velikih srećnije zamišljeno i bolje izvedeno. Bahat odnos svetskih moćnika prema malima i siromašnima, što znači i prema nama, podstiče odbranaško preterivanje na jednoj, ili ponizno priklanjanje glave na drugoj strani. Odnegovana samosvest i ponosna mudrost tu se najređe susreću.
*
Našim iluzijama o besprimernim vrlinama Zapada doprinelo je životarenje u jednopartijskom sistemu. Stanje duhovne neslobode veoma je uticalo na rasplamsavanje izvesnih maštarija. Verovali smo, želeli smo da verujemo, da je negde u svetu bitno drukčije. Na to nas je upućivala jedna zamka logičnog rasuđivanja: ako je ovde, gde jesam, loše, onda sam osećaj simetrične uređenosti sveta pretpostavlja postojanje suprotne polovine. Grešili smo jedino u tome što smo dopunjujuću suprotnost tražili na zemlji, a ne onamo gde joj je religija odredila mesto – u rajskim vrtovima. Toj samoobmani nisu odoleli ni veliki ruski disidenti, od Solženjicina do Zinovjeva. Piscu Arhipelaga su bile potrebne dve godine da otkrije pozadinu fasade, i da održi Harvardski govor, dok je Zinovjev, upravo povodom napada na Srbiju, u „Mondu“ objavio članak uporedivši bombardovanje sa Hitlerovim napadom na našu prestonicu 6. aprila 1941. Posle toga, dva omiljena slobodoljubiva Rusa došla su na crnu listu neprijatelja zapadne demokratije, da se naposletku vrate u rodinu i u njoj umru.

Pročitajte još - TUŽBA SRBIJE PROTIV NATO: Izraelski sud nudi arbitražu
*
Da, bili smo opčinjeni društvenim poretkom čije su ustavne odredbe garantovale osnovna prava čoveka i građanina, gde je formalna sloboda mišljenja i izražavanja proglašena za svetinju; nismo poznavali domete te slobode u svakodnevnom životu. Sa duhovnim i moralnim ustrojstvom toga poretka nismo imali neposrednih iskustava, niti sa političkom praksom koja je obezbeđivala ostvarivanje osveštanih prava. Za suočavanje sa punom istinom moralo bi nam poslužiti upravo ono što nam se dogodilo u proleće i u leto 1999, čemu je prethodila raspojasana medijska kampanja i uspešno ispiranje mozgova sopstvene, kao i dela naše javnosti. Opomenuti smo, tada, da je svetsko zlo ravnomerno raspoređeno po zemljama i kontinentima, prilagođeno domaćim prilikama i mogućnostima delovanja. Između zemlje u kojoj je nošena štafetna palica voljenom predsedniku, i one koja je proglasila slobodu, bratstvo i jednakost svih građana, a gde direktor kompanije ima mesečnu platu koju njegov kvalifikovani radnik ne može zaraditi za četrdeset godina crnčenja, razlika je u kvantitetu, a ne u kvalitetu, i stvar je ličnog ukusa koje ćemo bezakonje izabrati. Ustrojstvo sa podrazumevajućim društvenim nepravdama uzdiglo je zlo u visine sudbinske bezizlaznosti, dok je u poretku koji je negovao kult ličnosti bilo dirljive vulgarnosti. Tiranija je na jednoj strani obučena u pristojno ruho, dok je na drugoj strani razgolićena.
*
Oslobođen od zabluda, bliži istini nego ikad, nisam postao srećniji i veseliji. Bombe, koje su razbijale osnove međunarodnog prava i glave mojih sunarodnika, razbile su i ono što sam dotle nosio u glavi. Sazreo sam, prilično kasno, u šezdeset drugoj godini. Red je da, ipak, odam izvesno poštovanje formalnim slobodama. Ne treba ih sasvim potcenjivati, pod uslovom da čovek može živeti na margini javnog života, daleko od onih koji se jagme za vlast, bogatstvo i društveni ugled, što je danas moj slučaj. Politika je ružna sportska disciplina, a posebno je antipatično to što se trenutno zbiva u našoj sredini. Toliko čeznuti za vlašću u zemlji lišenoj suvereniteta, sa brojnim zamršajima, bez ostvarivog plana za razrešenje kosovskog čvora – to nadmetanje prevazilazi moju moć razumevanja. Da mi ko ponudi visok i odgovoran položaj u državnoj upravi (da me metne ko za kralja, kako se nekad govorilo), uhvatio bi me paničan strah. Treba biti obdaren izuzetnim državničkim talentom pa, u našim uslovima, stremiti tako visoko. Ili, što je verovatnije, slediti zov patološke vlastoljubivosti.
Vrtimo se po zapuštenom groblju iluzija: na svakome je da uredi svoju parcelu.

(Autor: Milovan Danojlić/Pečat)