Moć Amerike je i dalje velika, ali ta zemlja je definitivno izgubila istinsku globalnu dominaciju. Svet je već uveliko – iako asimetrično – policentričan, a čak i unutar tzv. evroatlantske porodice naroda nije realno više pričati o američkoj hegemoniji. Svakako tu i dalje postoji premoć SAD, ali se Vašington suočava sa sve većim savezničkim oponiranjima, odnosno oseća se značajniji ekonomski, pa i politički prodor sila van tog kruga.

VELIKA IGRA

Kako je – sagledavajući brojne imperijalne primere tačno konstatovao Herfrid Minkler – „ko zaostaje u trci za povećanjem političke i privredne moći, ne samo što teren prepušta svojim konkurentnima već ide putem propasti“. Toga su u Beloj kući potpuno svesni i zato očajnički pokušavaju da nešto urade u cilju obuzdavanja Kine i Rusije.

Međutim, u trci s vremenom koje polako ali sigurno ističe, u strahu od budućnosti, SAD povlače mnoge iracionalne poteze koji komplikuju svetske odnose, nanose svima štetu, ali će se na kraju krajeva pokazati da najbolnije pogađaju Ameriku. No ostavimo sada velike teme na stranu. Kada se radi o nama, tu su stvari prostije iako je suština ista.

Srbija i Balkan u celini, odnosno kosovsko pitanje koje je tu s globalnog stanovišta najznačajnije, ni približno danas nemaju širi značaj kao u prošlosti. Za kosovski problem svi znaju, relevantni svetski faktori njim se nekim intenzitetom bave, ali prioriteti su im na drugim destinacijama.

Što ne znači da, kada im to odgovara, neće zakuvavati i našu čorbu u nekoj meri. Na balkanskom terenu se sada ne vode velike bitke. Štaviše, tu se čak i ne trasira teren za prodore na drugim prostorima, ali se ipak i kod nas odvijaju igre prestiža koje daju ili oduzimaju pokoji bod u globalnom skoru. Iz tog ugla treba gledati i na nagoveštaje o novom kosovskom pregovaračkom ciklusu. Da nije njegovih širih implikacija, pitanje je ko bi za njega uopšte bio zainteresovan.

KOSOVSKO PITANjE

Evropske sile na kosovskom polju svakako pokušavaju da ostvare neki svoj interes. On nije veliki, ali nije ni potpuno marginalan. EU se plaši bureta baruta u svom dvorištu. Postojanje izvesnog interesa posredno stoji i za Rusiju. Kada se radi o SAD i Kini, za njih kosovsko pitanje uistinu ima sekundarni značaj. Kini je pomalo bitno zbog prijateljstva sa Srbijom i spremna je da nas podrži ako mi na tome insistiramo. Trampova Amerika bi najradije zaboravila Kosovo. No opterećena je bremenom prošlosti, iako je sadašnja administracija – ili makar njen vrh – prilično ravnodušna prema tradicionalnim albanskim „prijateljima“. To naravno ne znači da su SAD zbog obavezujućeg kontinuiteta državne politike spremne na radikalan zaokret u korist Beograda.

Daleko je od toga! Stičemo utisak da uprkos višeslojnom gubitku interesa za Kosovo, SAD iznenada ponovo pokazuju spremnost da se ozbiljnije uključe u rešavanje tog problema. I pri tome deluje, ili nam se usiljeno predstavlja sve u tom svetlu, da imaju mnogo objektivniji pristup od evropskih sila, odnosno pokazuju više razumevanja za srpsko stanovište i u skladu s time ostavljaju realan prostor za postizanje kosovskog kompromisa. Nisu uz nas, ali nisu više ni protiv nas. Ispada kao da je sada Nemačka glavni promotor Prištine, a Rusija je naš saveznik, dok se Amerika postavlja medijalno, sa snažnim uticajem na Albance koji i dalje prema njoj imaju strahopoštovanje, ali i sve većim kapacitetom da fer funkcioniše sa Srbima.

AMERIČKA KONjICA

Tako gotovo da se sam nameće zaključak da je najbolje da Vašington preuzme uzde pregovaračkog procesa između Beograda i Prištine. Brisel, odnosno Berlin nešto su probali i nisu uspeli. Moskva je bliska Srbiji, ali nema nikakav uticaj na Albance, niti na stanje na kosovsko-metohijskom terenu. Realno ne može samostalno da bude posrednik. Ostaju SAD. U takvim okolnostima u Beograd stiže Metju Palmer, zvaničnik Stejt departmenta zadužen i za nas.

U Srbiju je, navodno, došao kako bi pružio podršku odmrzavanju briselskog pregovaračkog procesa. Nastupao je tokom kratkog boravka kod nas, kao i pre toga dajući izjave za medije, relativno odmereno i korektno. Pominje pošten kompromis, nužnost da se strane nađu na pola puta, zahteva ukidanje nakaradnih taksi koje je secesionističko Kosovo uvelo na robu iz drugih delova Srbije. Deluje kao da je Vašingtonu bitno da ne propadnu napori EU da u se u Parizu stvari pomere s mrtve tačke. Da li je baš sve tako?

NEPRISTOJNA PONUDA?

Nemam dovoljno pouzdanih informacija da bih odgovorio na to pitanje. Međutim, skeptičan sam. Saznanja iz diplomatskih krugova koji su se ranije pokazali kao pouzdan izvor, ukazuju na to da Amerikanci zapravo od nas pre svega traže da pošto se produži agonija s pregovorima, mi zatražimo posredovanje Vašingtona! Ako bi to uradili Albanci, onda bi logično bilo da Srbija traži uključivanje Rusije u pregovarački proces. No ako baš Beograd konstatuje da je najveća šansa da se nešto postigne ukoliko dirigentsku palicu preuzme prekomorska velesila, stvari se menjaju. Šta iko (javno) na to da kaže u Moskvi ili Pekingu?

Vašington bi time dobio ozbiljan poen u međunarodnoj igri prestiža. Nije mu bitno Kosovo, ali jeste njegova upotreba u velikoj igri u kojoj učestvuje. To je shvatio. Pokazalo bi se da je Amerika i dalje prvorazredan faktor u čiju pozitivnu ulogu se uzda čak i država koja nije u NATO-u i EU, ima tešku istoriju u vezi sa odnosima s njima, te je u Evropi od svih država najbliža Rusiji pa verovatno i Kini. A šta mi dobijamo? Ako je neki za nas prihvatljiv plan već dogovoren iza kulisa – a sumnjam u to – mogli bismo da dobijemo nekakav kosovski kompromis. No i tada je, po mom mišljenju, mnogo više minusa nego pluseva u igri.

MOSKOVSKE REFLEKSIJE

To da Beograd inicira uključivanje SAD u pregovore kao vodećeg činioca, u Rusiji i Kini bi bilo dočekano krajnje negativno. Ispalo bi da smo se oslanjali na te sile do tačke kada možemo da napravimo dogovor s drugom stranom, a onda smo ih pustili niz vodu. Geopolitika je surova. Koliko god lično bio rusofil i to bih mogao da razumem, kada bismo u paketu, na održiv način rešili pitanje Kosova, trajnog statusa Republike Srpske i položaja Srba u Crnoj Gori. Ali mi deluje da je to iluzorno. Ako ostvarimo neke pozitivne pomake, oni mogu da budu vezani tek za Kosovo a platili bismo ih generalnim odbacivanjem podrške Moskve i Pekinga.

Šta onda sa RS? Da nema aktivne uloge Rusije na BH terenu, ne bi bila zaustavljena centralizacija te složene državne zajednice. Opet, ne može se očekivati da bismo tu imali rusku podršku kao što je imamo danas ako bi Beograd povukao poteze oko kosovskih pregovora koji bi u Kremlju bili ocenjeni negativno. A kada smo već ponovo kod njih, veliko je pitanje i da li nam SAD tu stvarno išta prihvatljivo nude.

Možda je za njih fer kompromis to da mi priznamo Kosovo u sadašnjim granicama, a Albanci prihvate formiranje Zajednice srpskih opština? Međutim, to je za nas daleko od poštenog rešenja, a u prilog tome da Vašington ima u vidu nešto što bismo stvarno tako mogli da nazovemo, zasad nemamo ni jedan jedini dokaz.

(I)RACIONALNI RAČUN

Oficijelni Beograd sve to dobro zna. Siguran sam da zato nema šanse da prođe eventualni američki neformalni predlog da mi budemo ti koji se zalažu za nov format pregovora sa SAD u ekskluzivnoj ili uz EU dopunskoj posredničkoj ulozi. To bi bilo celovito gledano vrlo štetno za srpske interese. Ako to Amerikanci stvarno misle da bi moglo da postane realnost, radi se o robovanju iracionalnosti. Misle da smo baš mnogo naivni ili glupi.

Na početku teksta rekao sam da SAD povlače brojne iracionalne poteze na globalnoj sceni. Ovaj o kome smo pričali ne bi bio takav. Bio bi vrlo lukav i njima u prilog, jer bismo mi ispali veći Amerikanci od Amerikanaca. Samo za to postoji jedan uslov: da se njihov pelcer kod nas primi.

Ali to se, uveren sam, neće desiti. Zašto bi Srbija bila topovsko meso u funkciji makar i malog usporavanja pada značaja globalne uloge sile koja nam ništa dobro nije učinila? Stoga, američka nova kombinatorika oko osnaživanja prestiža uz pomoć kosovskih pregovara ipak ispada iracionalno.

SAD u vezi s tim neće imati štetu kao kada se radi o raznim potezima koje povlače kao deo ekonomskog rata s Kinom, ali ideja ipak pokazuje da Vašington polako ali sigurno gubi kompas. Takvom politikom kod nas i drugim delovima sveta svakako neće ni usporiti a kamoli zaustaviti pad svojih akcija na svetskoj geopolitičkoj berzi.

Nije više stvar u imperijalnoj samoživosti već u svojevrsnom autizmu i sve manjoj sposobnosti da se i sebično, ali na izvodljiv, za nužne saigrače prihvatljiv način radi. Toliko o pozadini Palmerove posete Beogradu.

(Pečat)