VIŠE tužilaštvo u Zrenjaninu pokrenulo je istragu protiv Ilone Daruši (82) iz Nove Crnje, zbog sumnje da je ubila sina Andraša Darušija (60). Starica je posle izlaska iz zrenjaninske bolnice zadržana u pritvoru, a prema zvaničnom saopštenju tužilaštva, istraga protiv nje se nastavlja i tek se očekuje utvrđivanje stvarnog motiva ubistva.

U sredu 20. juna u ranim jutarnjim časovima u porodičnoj kući u Ulici Petefi Šandora 34 u Novoj Crnji, komšinica i gerontodomaćica, koja je bila zadužena za zdravstvenu negu Andraša, nepokretnog već 50 godina, pronašla je njegovo beživotno telo i pored njega staricu, koja je u besvesnom stanju prevezena u zrenjaninsku bolnicu.

Prema nezvaničnim tvrdnjama komšija, motiv ubistva, po svemu sudeći velikom količinom lekova za smirenje, jeste zajednička odluka starice i bolesnog sina da prekrate muke oko teškog života i brojnih problema usled bolesti. Starica je navodno dala veću količinu bensedina najpre svom sinu, a onda je pokušala da i sebi oduzme život, ali nije uspela.

U Centru za socijalni rad u Novoj Crnji, kažu da su znali Ilonu i Andraša, koji je bio vrlo društven, čak i da su više puta neformalno razgovarali sa njim, ali su im se nesrećni Darušijevi zvanično obratili samo jednom.

- Na osnovu njihovog zahteva doneli smo pozitivno rešenje i Andrašu odobrili pravo na uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, koju je primao preko Fonda PIO - kaže Ljiljana Kovačević, direktor Centra u Novoj Crnji. - Osim toga, uplatili smo im i jednokratnu novčanu pomoć. Da su nam se ikada ponovo obratili učinili bismo sve što je u našoj moći, po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Koristili su uslugu "pomoć u kući" preko jedne nevladine organizacije i privatno plaćali gerontodomaćicu.

ŽRTVA Andraš Daruši

Iako je "spolja" izgledalo da se majka i sin dostojanstveno bore sa svim svojim nedaćama, način na koji su, po svemu sudeći, rešili da okončaju život govori da u "njihova četiri zida" nije bilo tako. Po rečima dr Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije, sertifikovanog transakcionog analitičara (CTA), redovnog edukatora i supervizora transakcione analize (TSTA), sa velikom verovatnoćom može se pretpostaviti da je reč o "altruističnom ubistvu i samoubistvu" koje se počini u životnoj poziciji očaja.


PROČITAJTE I: KOMŠIJE STARICE KOJA JE OTROVALA SINA: Da je muka nije naterala, nikad to ne bi uradila

NEMAJU NIKOG DA IM POMOGNE U ŽIVOTNOJ poziciji očaja osoba procenjuje da niti ona sama, niti drugi, niti svet nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu da bi se sa životom nastavilo - kaže dr Bubera. - U toj poziciji oni veruju da nisu zadovoljeni minimalni uslovi za nastavak života, kao i da ne postoji osoba ili način koji bi im u toj situaciji pomogli, i da je stoga jedino i najbolje rešenje - smrt.

- To znači da osoba smatra da će onog koga ubija spasti mnogo većih muka nego što je muka umiranja ubistvom, a potom će ubiti i sebe, jer joj je onaj koga ubija najveća vrednost - objašnjava dr Bubera. - Tako veruje da će i sebe spasti muka i daljeg življenja i patnje za važnom osobom, a istovremeno će smrću i sebe kazniti. Šta je bio "okidač" za ovu odluku majke i sina iz Nove Crnje ne možemo da znamo, ali je logično da su procenili da ona uskoro više neće biti u stanju da se brine o njemu, pa ni o sebi, i da tu brigu nema ko da preuzme, kao i da su dani koji slede nedostojni života. Da neće biti više nikakve radosti niti zadovoljstva i da je ono što sledi samo mučenje i polagano umiranje te da je zato bolje da umiranje preuzmu u svoje ruke, umesto da budu prepušteni na milost i nemilost sudbini. Ukoliko je tačan podatak da je u oproštajnoj poruci pisalo "ne okrivljujte nikoga", to može ukazivati takođe i da su procenili da bi daljim svojim bivstvovanjem bili nekome na teretu i da su to želeli da izbegnu.

Da li bi drugačije socijalno i finansijsko okruženje sprečilo ovakav Andrašev kraj i tragediju njegove majke, kako kaže naša sagovornica, ne može se sa sigurnošću znati. Ipak, doktorka smatra da su i ti činioci važni u donošenju odluke o smrti:

- Da su oboje imali stabilan, širok i čvrst sistem socijalne i finansijske podrške, pretpostavljam da bi mogli na situaciju da gledaju sasvim drugim očima i da, verovatno, ishod ne bi bio ovako tragičan. U boljem socijalnom i finansijskom okruženju osećali bi da su važni članovi zajednice, da su voljeni i željeni, da nisu na teretu i da je normalno da zajednica preuzme brigu o svojim članovima koji više nisu u stanju da sami brinu o sebi.