Da li mislimo "ljubav" kada kažemo "ljubav"? Zapitao se, onako retorički, književnik Semjuel Beket. I zaista, šta mislimo kada izgovorimo reč "ljubav"? Da li je ona, kako je tvrdio psiholog i filozof Erih From, umeće? Ili je, u balzakovskom duhu, poezija čula? Oni manje romantični bi se možda pre složili sa rečima pisca Čarlsa Bukovskog - da je ljubav bajka za budale. Ili, hičkokovski, da je partija karata u kojoj svi varaju. Čini se kao da je o ljubavi već sve rečeno i kao da ništa rečeno nije. Kako možemo da je prepoznamo i zaključimo da je u nama i oko nas ona čista, prava emocija? Da li je manifestacija ljubavi pomućena svest, nemogućnost da život zamislimo bez nekog, leptirići u stomaku koji ne prestaju da trepere? Da li je ona samo radost ili je nema ako bar malo ne boli? Kada znamo da stvarno volimo, bez zadrške i kompromisa, a da nama ne upravlja požuda, strast? Šta (ni)je ljubav? Do odgovora na obično, a opet pitanje o kojem možda najmanje razmišljamo, pokušali smo da dođemo u razgovoru sa psihologom Bojanom Kučinar. Sagovornica "Života plus" kaže da je ljubav složena sposobnost.

- I zahteva određene aktivnosti - brigu, znanje, trud i dobro poznavanje partnera - navodi psiholog. - Za trajni ljubavni odnos nije dovoljno samo da se opredelimo za određenog partnera, već i volja da se sve ono što gradi odnos i održava ga, radi u kontinuitetu. Ljubav bi trebalo da podstiče rast i razvoj kako nas samih, tako i partnera. Da bismo bili sposobni da na zreo način volimo moramo da raspolažemo određenim sposobnostima. Kao prvo, trebalo bi da budemo u mogućnosti da partnera vidimo kao celovitu osobu, sa svim vrlinama i manama. Ukoliko se on ne doživljava kao takav, teško da je u pitanju ljubav.

Idealizacija

Psihijatar Irvin Jalom je zapisao: "Ljubav nije samo iskra strasti između dvoje ljudi. Postoji beskrajna razlika između zaljubljivanja i ljubavi. Ljubav je način postojanja, model življenja u poveznosti, a ne čin ograničen samo na jednu osobu". Stručnjaci uglavnom podvlače tu razliku između zaljubljenosti i ljubavi, potvrđujući u svojim istraživanjima teoriju da je prva varka, obmana, pogled kroz ružičaste naočari i zanos kratkog daha, dok druga ima težinu, čvršći oblik, uzvišenost, ali neretko i gorčinu.

Studija naučnika predvođenih profesorkom Univerziteta Kalifornija Bjankom Asevedom pokazala je da ljudi neretko ne umeju da prepoznaju kada vole, a kada su samo zaljubljeni.

- U ljubavi su osećanja intenzivna, ali partneri isto osećaju obavezu jedno prema drugom, dok je zaljubljenost bazirana na jakoj hemiji, osećaju nesigurnosti i uznemirenosti, zbog čega veza ne može dugo da opstane. Za razliku od takve jedne strasti, romantična veza može da potraje ceo život - tvrdi profesorka.

U studiji koju je profesorka Bjanka radila učestvovalo je 17 parova u kratkim vezama i deset koji su u dugim. Rezultati su pokazali da su oni čija je veza uključivala romantična osećanja bili mnogo srećniji od onih gde je strast bila dominantna.

Sagovornica "Života plus" kaže da u fazi zaljubljenosti uglavnom vidimo samo pozitivne strane, osećamo privlačnost i veliki intenzitet emocija. Idealizujemo.

- A onda, kako se bolje upoznajemo, uviđamo da partner ima i neke osobine koje nam se ne sviđaju i tada može da dođe do razočaranja, s obzirom na to da smo u fazi zaljubljenosti bili očarani. Često se dešava da neki ljudi kada se odljube prekidaju vezu, navodeći da taj partner, ipak, nije bio onaj "pravi", "za ceo život" - kaže Bojana.

Istina je, naravno, da zaljubljenost ne isključuje mogućnost da preraste u ljubav. Ali, kako tvrdi psiholog, za to je potrebno da posedujemo određene sposobnosti.

- Osim da smo kadri da partnera vidimo celovito, trebalo bi da budemo i sposobni da održavamo stabilnu unutrašnju povezanost sa njim. To znači da smo sposobni da osećamo bliskost, ali da nismo zavisni od fizičke prisutnosti druge strane. Osećamo se samodovoljno, slobodno i sigurno, ali nemamo očajničku potrebu za partnerom. Osobe koje nemaju razvijenu takvu sposobnost uglavnom znaju da kažu "daleko od očiju, daleko od srca", neretko teže zavisnosti, posedovanju, kontroli partnera, što sve guši razvoj odnosa - objašnjava sagovornica.

Mane postoje, svađe su u redu

Antropolog Helen Fišer, autorka knjiga o ljubavi, seksu i vezama, na ovu temu zapisala je: "Širom sveta ljudi vole. Pevaju za ljubav, plešu za ljubav, komponuju pesme i pišu priče o ljubavi. Pripovedaju mitove i legende o ljubavi. Žude za ljubavlju, žive za ljubav, ubijaju za ljubav i umiru za ljubav. Kao što je Volt Vitman jednom rekao: 'Oh, rizikovao bih sve za tebe.' Antropolozi su pronašli dokaze romantične ljubavi u 170 društava. Nikada nisu pronašli društvo u kom ona ne postoji. Ali ljubav nije uvek srećno iskustvo. U jednom istraživanju, studenti su dobili pregršt pitanja o ljubavi, ali dva koja su mi ostala u pamćenju su 'Da li vas je ikada ostavio neko koga ste mnogo voleli?' A drugo pitanje bilo je: 'Da li ste nekada ostavili nekoga ko vas je mnogo voleo?' I gotovo 95 odsto muškaraca i žena potvrdno je odgovorilo na oba. Skoro niko iz ljubavi ne izvuče živu glavu." Fišerova je slikovito objasnila da ona nije uvek sinonim za ono: "Živeli su srećno do kraja života". Naša sagovornica zato kaže da na njoj moramo da radimo.

- Važan preduslov za ostajanje u ljubavi jeste da razumemo sopstvena osećanja, a onda i emocije i potrebe partnera, da smo sposobni da i u emotivno nabijenim situacijama trezveno mislimo. U konfliktnim situacijama, recimo usled neke rasprave, često se desi da nas preplave negativne emocije, kada postajemo usmereni samo na loše osobine partnera. Usled preplavljenosti takvim emocijama sve ono što partner kaže ili uradi doživljavamo negativno. Tada obično kažemo ili uradimo ono što ne bismo rekli da smo uspeli da "stišamo strasti" i razmislimo trezveno, fokusirajući se na rešavanje problema - upozorava Bojana.

Sagovornica "Života plus" tvrdi da je potrebno i da imamo sposobnost da podnosimo oprečne emocije koje prirodno imamo prema partneru. Jer to je, kaže, dokaz ljubavi.

- Tada će naš odnos biti realističan, a ova sposobnost će nam pomoći da se opredelimo, da tačno znamo šta hoćemo i od odnosa i od partnera. Pošto nema idealnog i pošto niko ne može da zadovolji sve naše potrebe u ljubavi, javljaju se određene frustracije. Sposobnost da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje se rađaju usled nezadovoljenja nekih naših potreba u velikoj meri utiče na našu sposobnost da na zreo način volimo. A to onda dovodi do manipulativnog ponašanja kako bi se frustracija umanjila, pa samim tim izostaje i iskrenost u odnosu - upozorava psiholog i dodaje da nam je u ljubavi i za ljubav podjednako važna i inicijativa da budemo aktivni kreatori, odnosno stvaraoci sopstvenog ljubavnog odnosa.

RAZOČARANjE VODI U BEG

Oni koji se "peru" od ljubavi, beže od nje, tvrde da je ne žele ili da nisu ljudi za ljubav, uglavnom su oni koji su posle faze zaljubljenosti doživeli razočaranje i nisu stigli da prodube odnos.

- Neki ljudi teško podnose raskide, jer nemaju sposobnost tugovanja, pa kako se ono doživljava kao mukotrpan proces, odustaju od ulaženja u vezu, kako opet ne bi doživeli rastanak. Dovoljno je da su jednom to iskusili, pa da više ne žele da se upuštaju u emotivne priče - kaže sagovornica "Života plus".

POGREŠAN IZBOR I TEŽNjA ZA IDEALNIM

Stručnjaci kažu da je jedan od suštinskih problema u neshvatanju ljubavi, odnosno njenom nerazlikovanju od strasti i zaljubljenosti, to što pravimo pogrešne izbore u odabiru partnera.

- U savremenom društvu sve se stavlja na tržište, pa i ljubav. Zato postoji potreba za idealnim partnerom, onim koji će zadovoljavati sve naše potrebe. Ali zrela ljubav ne trpi sebičnost, kao što ne postoji idealan partner koji može da zadovolji sve naše potrebe - objašnjava psiholog.