ANIMIRATI đake da budu pažljivi na času i nauče gradivo, ali tako da im nastava ne bude dosadna, a da se ne uruše standardi struke i nastavnicima ne ugrozi autoritet, oduvek je bilo umeće. Veština i umetnost. Ali danas se, čini se, poziva da nastavnici budu još veći "mađioničari" čvršćih nerava i fleksibilnijih kreacija. Jer u njih su upereni pogledi generacija rođenih i odraslih uz tablete, androide i spektar društvenih mreža. Kako istupiti pred njih, a da to bude na obostrano zadovoljstvo, razgovaramo sa Ivanom Domian, učiteljicom u zemunskoj OŠ "Sava Šumanović". Sagovornica "Života plus" kaže da učitelj planira nastavu tako što predviđa moguće situacije.

- Sprema koncept u odnosu na cilj koji želi da ostvari, raspoloživa sredstva kojim se služi i, najvažnije, strukturu učenika koji sede u klupama - objašnjava učiteljica. - Danas postoje interaktivni udžbenici i pametne table koji su zamišljeni da okupiraju sva čula i time "lakše" obogate znanja, zadovolje postavljene standarde i trajno se integrišu u vlasništvo pojedinca. Kroz sadržaje koji oponašaju video-igre, sistem se dodvorava deci. I stoga, savremeni nastavnik danas mora da bude više informatički i tehnološki pismen, nego potkovan znanjem koje je sticao kroz formalno obrazovanje.

Naši najmlađi školarci su, kaže sagovornica, vesnici nove obrazovne revolucije, a prosvetni sistem nikako da ih "stigne". Zato nastavnici imaju još teži zadatak - da ne dozvole da, iz dečjeg ugla, izgledaju anahrono.

- Učitelj upoznaje đake u svakodnevnom radu. Osluškuje ih, prolazi sa njima situacije od suza i nepoverenja do zadovoljstva i sigurnosti. Rešava im probleme svakodnevno i tako ostavlja trag trećeg roditelja. Vremenom se izgradi most iskrenosti koji je prohodan u oba smera. I bez obzira na "savremeno" doba, ovaj "zastareli" model daje mogućnost da ostanete autoritet i kada se sa njima igrate. Praštaju vam i što ne znate, uvažavaju vas i bez inerneta i kablova, a onda znate da ste radili pravu stvar, jer suština je golim okom nevidljiva - navodi sagovornica.

U prvom razredu je, kaže učiteljica, viđala da đaci nose "smart satiće", pa se neretko zaigraju u toku nastave. U starijim razredima imaju mobilne telefone. Škola brani njihovo korišćenje, pa ih nastavnici sakupljaju u kutiju pre početka časova. Pojedincima polazi za rukom da ih zadrže, a onda nastanu video-zapisi koji se šire društvenim mrežama.

Do časa u kojem zna da je doprla do đaka, a da je i zadovoljila standarde struke, Ivana stiže "pešice".

- Ne preskačem nijedan korak. Svaki učitelj zna kako to izgleda na samom početku. Trideset mališana kojima nije u prirodi da sede na istom mestu 45 minuta. Koji su gladni ili žedni tada, a ne kada čuju zvono. Spontano žele da vam kažu nešto što im se dešava kod kuće. Neposlušni su i ne reaguju na instrukcije, pa im se spava i preteško im je da sede. Onda se pobiju dok vi vezujete pertlu devojčici iz druge klupe, a dok im zadajete slova, pričaju sa drugom iz reda do prozora. Mnogo vremena je potrebno da se izborite za uslove koji su vam potrebni za rad. Neophodno je da nauče kulturu obraćanja i slušanja, ispoštuju sve faze, od praćenja, direktnog rada do učestvovanja u razgovorima. U tome nam je najbolji saveznik tišina. Kad ukrotimo sve oblike nepoželjnog ponašanja i naučimo ih pravilima koja važe, podučavanje postaje pravo zadovoljstvo i inspiracija. Uživanje.

Sagovornica ne kritikuje nove generacije. Štaviše, kaže da su neustrašive.

- Ali sistem je oduzeo sve instrumente kojim biste brže došli do željenih rezultata. Roditelje je zaposlio do 17.00 časova, a decu smestio u učionicu na neprirodno mnogo sati. Zbog ubrzanog tempa života, roditelji ne stižu da im se posvete, pa im dozvoljavaju da predugo sede ispred računara uz nekontrolisane sadržaje. Detetu je potrebna briga i pažnja, a ne drvena stolica i grupa u kojoj ili nestaješ ili se namećeš. Danas se oni koji su odrasli na manirima lepog ponašanja pitaju da li bi prenosivim nasleđem detetu učinili dobro ili loše. Malobrojni su oni koji savesno brinu, uz uvažavanje potreba i obaveza mališana. Takva deca će izrasti u stabilne ličnosti koje će naći put do ostvarenja, ali daleko teže i duže. Nažalost, društvo ih ne vidi i ne potvrđuje. Većina je onih kojima se krče putevi kupovinom skupocenih stvari, nerazvijanjem odgovornosti i svesti o sopstvenim izborima, jer posledica nema, kao ni mera koje bi eventualno imale ulogu sankcije - smatra učiteljica.