ŽIVIMO u apsurdima, i sada je samo pitanje koliko smo oguglali, jer ih više i ne percipiramo kao apsurde, nego ih prihvatamo kao najnormalniju stvarnost. Zapeli smo na nekoj nepomičnoj tački, i više ne znamo kako se izvući iz nje. Nemam takvu maštu, i ne verujem da je iko ima, da se svi ti apsurdi našeg društva i svakidašnjice prikažu. I koliko god se mi na filmu trudili da dođemo do krajnjih granica apsurda, ne možemo sustići stvarnost, jer nas ona uvek iznenadi.

Ovako, u intervjuu za "Novosti", govori Vinko Brešan, jedan od najznačajnijih i najodvažnijih ne samo hrvatskih, nego i regionalnih reditelja. On je ovog puta stigao u Beograd sa filmom "Koja je ovo država", snimljen po scenariju pisca i kompozitora Mate Matišića, koji se kao hit upravo prikazuje u našim bioskopima. U ovoj crnohumornoj priči igra plejada najboljih regionalnih glumaca, kao i velika evropska zvezda Danijel Olbricki, a snimljena je u koprodukciji sa Srbijom i Poljskom.

* Ispod "prvog sloja" vaše nove crne komedije stoji subverzivna kritika hrvatskog društva. Vi tu i ne postavljate pitanje koja je to država.

- Zato što to čak i nije retoričko pitanje, nego izraz negodovanja. Koja je ovo država je uzvik koji čujemo svakodnevno u Hrvatskoj, u svim sferama života, a verujem i na ovom prostoru. Zapravo, želeo sam da ispričam priču o odustajanju od života. Mislim da to više nije ni osećaj, nego je činjenica da ljudi odustaju od svega, jer sve ove tenzije i u najjednostavnijim životnim stvarima previše dugo traju, gotovo tri decenije. Problem je, bojim se, u nama, zato što smo mi sami u nekom trenutku imali iluzije da imamo šanse da napravimo ovaj prostor kvalitetnim mestom za život. Te iluzije smo potrošili, a bojim se, nažalost, niti smo ih mogli ostvariti, niti smo imali sposobnosti za to. To nije prijatno saznanje, a mi smo ga ispričali kroz tragikomediju, ili komediju apsurda, iako ne volim da klasificiram sopstvene filmove u neki žanr. Pokušavam da svakom svom filmu dam neki svoj svetonazor, i da kroz njega govorim kako vidim svet - neki put je to smešnije, neki put manje smešno.

PROČITAJTE JOŠ - Strasti bez politike

* Šta je bila vaša osnovna inspiracija?

- Inicijalna kapisla je bio moj osećaj nekog emocionalnog stanja beznađa u državi, društvu, a dosta je delikatno, i jako je uopšteno, raditi komediju o beznađu i ljudima koji odustaju od stvarnosti. Otišao sam kod Matišića sa mišlju o takvoj komediji, on je koncipirao tri ideje, i kad me je pitao koja mi se od njih najviše sviđa, rekao sam: "Hajde da radimo sve tri." Počeli smo da pišemo scenario pre tri-četiri godine, slagali smo apsurdne situacije jednu na drugu, i želeli da u njima potpuno preteramo. Ali mene jedna stvar užasno muči - uvek se dogodi da me stvarnost pretekne. Dok dođe premijera, mi taj apsurd iz filma već uveliko živimo, i to što sam mislio da sam u nečemu preterao, pokaže se da uopšte nije bilo preterivanje.

* Kako je u Hrvatskoj prošla priča u kojoj ukradeni kovčeg Tuđmana stiže na srpsko groblje?

- Imala je preko šezdeset hiljada gledalaca, što je za Hrvatsku veoma mnogo. Zadovoljan sam, a reakcije su uvek razne, i tu više nije ni reč samo o desnici. Od kada postoje društvene mreže, ljudi trkeljaju što god im padne na pamet, više nemaju nikakve kočnice, ali sam se prestao baviti time. Posle premijere "Koja je ovo država", pobunila su se neka braniteljska udruženja kako nije u redu tako predstavljati Hrvatsku, ali ne mislim da je to više važno, i da na bilo koji način postaje relevantno. Jednostavno, ne zanima me. Film ima svoju priču, svoj život, ljudi ga gledaju, reaguju, i to je u redu. Uostalom, treba biti realan. Nikada nijedan film nije bio zanimljiv sam po sebi, čak i onima koji su protestovali protiv njega. Uvek se radilo o nekom političkom razlogu, a ovde nemaju koga da smene. Da li će mene možda neko smeniti sa mesta režisera?

* Na kraju filma general kaže da bi odustao od samoubistva, ako bi se ukinula hrvatska država. Da li time aludirate da je ta država propali projekt?

- Ovo je film i o razočaranju, to znam i iz sopstvenog iskustva. Kad se stvarala ta država, svi smo bili okupirani ratom, nismo videli da su temelji na kojima se gradila bili loši. I kao što uvek biva kada se neki rat završi, i mi smo imali neki optimizam da ipak možemo da napravimo nešto dobro, kvalitetno, koliko god imali problema sa ljudskim pravima i nacionalnim svađama. Dvadeset pet godina kasnije te nade više nema, sve dobro što smo želeli da se dogodi, nije se dogodilo. I nije mala grupa ljudi koja je razočarana, nego je to kompletna, kolektivna stvar. Ne postoji niko ko je zadovoljan, čak ni političari nisu srećni, oni samo glume da jesu, jer su pod stalnim stresom da zadrže vlast.

ŽIVI SMO * ŠTA je ono što na ovom prostoru, ipak, može da ulije nekakav optimizam? - Pod A, živi smo, pod B, nismo se ubili. Prema tome, neka nada postoji. Šta je to, ne mogu reći. Možda je nada radoznalost šta će dalje biti. Jer, mi stvarno nemamo pojma na šta će sve ovo izaći, i možda je to ono što nas drži - da vidimo šta će doneti sutrašnji dan, preksutrašnji, da li će se iz tih malih događaja nešto dobro izroditi.

* I u ovom filmu Lazar Ristovski vam je koproducent. Da li ste mu zbog toga dali da igra i jednu od glavnih uloga?

- Ne, apsolutno, još dok sam sa Matišićem radio scenario znao sam da će on igrati vođu penzionera. Laza ima toliko godina da mogu poverovati da može biti i te kako deda, drugo, ima energiju kojom, verujem, zaista može da iskopa Tuđmana iz groba. S tom snagom ima vrlo malo glumaca i u svetskim razmerama.

PROČITAJTE JOŠ - Vinko Brešan: Humor je moja dioptrija

ŽILAVI PRIMITIVIZAM

* U FILMU nakratko vidimo da je iz Srbije ukraden i kovčeg Slobodana Miloševića.

- Taj fenomen odnosa Hrvata i Srba je vrlo kompleksan, on je bez ikakve dileme stvoren, i to je evidentno. Ono što se stalno vrti u istom krugu su ta verbalna krvoprolića, koja su stalno prisutna. Jer, nažalost, normalni, dobronamerni građanski svet je slabiji od primitivaca, zato što je primitivizam jači u naravi, jako je agresivan, žilave je prirode, ima duboke korene i zato političari tako lako "jašu" na njemu.