Nakon što nas je nedavno napustio devedesetsedmogodišnji Mihajlo Mitrović, mnogi su uvideli veličinu praznine ostale iza velikana srpske arhitekture. Plodni renesansni stvaralac Mitrović je sagradio više od sto objekata, bio je teoretičar umetnosti i kolumnista sa nizom objavljenih tekstova u “Politici” dužim od pedeset godina. I kao devedesetogodišnjak priređivao je izložbe i pisao knjige. Međutim, da li je baš sve u Mitrovićevom životu išlo glatko? Iza lovorika barda kriju se brojni porazi, o kojima svedoče njegovi bliski prijatelji. Zbog razumevanja ličnosti velikana, opisaću nekoliko teških profesionalnih situacija s kojima se hrabro nosio.

Iako je daleko nadmašio domete akademski priznatih pripadnika svoje generacije, Mitrović nije bio dobrodošao da ostvari karijeru na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, zbog čega ju je gradio na Fakultetu primenjenih umetnosti. Nije viđen ni na mestu akademika SANU, pa je još 1995. učestvovao u osnivanju izdvojene Akademije arhitekture Srbije. Ponižen je 2012, kada su ga kao devedesetogodišnjaka predložili za prijem na mesto dopisnog člana SANU, pa odmah i odbili, “u paketu” sa upola mlađim 45-godišnjim kandidatom. SANU se zainteresovala za Mitrovića i 2015, nakon njegovog neformalnog sastanka sa gradonačelnikom Beograda, što je izazvalo bes akademika. Tada mu je mlađi kolega ispred SANU bezobzirno uputio otvoreno pismo optuživši ga za “nanošenje velike štete inicijativi SANU u njenom zalaganju za sprečavanje realizacije projekta ‘Beograd na vodi’”.

Na izložbi 2013. povodom šezdesetogodišnjice ULUPUDS-a, čiji je Mitrović suosnivač, odbijena je realizacija moje inicijative da mu se Udruženje oduži posebnim priznanjem, neposredno pred dodelu te nagrade. Mitrovićevo ime nije se tada našlo ni u uvodnom tekstu kataloga izložbe. Rezignirano mi je rekao da se radi o osveti kustoskinje izložbe zbog njegovog davnog teksta u “Politici”, gde je kritikovao projekat kuće za slona u Beogradskom zoo-vrtu “u koju ni slon neće da uđe.” Požalio mi se da su njegovo remek-delo novobeogradski hotel “Putnik” upropastili lošom nadgradnjom, a bivetu u Vrnjačkoj Banji uništili. Iako je povodom knjige “Arhitektura Beograda 1950-2012” u izdanju “Službenog glasnika” 2012. dobio Nagradu Vukove zadužbine, rekao mi je da je izdavač ceo tiraž pretvorio “u rezance” i prodao kao staru hartiju, jer nije imao profit. Da bi spasao primerke knjige preostale u knjižarama, Mitrović ih je kupovao, pa poklanjao prijateljima. Poslednji udarac primio je letos od asistenta Arhitektonskog fakulteta, koji je pod pseudominom Pijanista bizarnim đubretom od grafita zagadio fasadu kula “Geneks”, poznatu po muralima čuvenog Lazara Vujaklije. Toliko o velikanu. I našem društvu.