BRZO, KRATKO, JASNO NA DELU

Vest je kraljica novinarskog izraza, u njenu čast su i prve novine počele da izlaze uz čovekovu razumljivu želju da se novost podelisa drugima.


Vest se u novinama objavljuje kad imamo podatke o nečemu što bi bila novost za većinu čitalaca, kada hoćemo da javimo da se nešto dogodilo, da se nešto promenilo, da je neko nešto novo učinio ili rekao, da se razvija neki proces - rečju, da odgovorimo na pitanje koje nesvesno postoji u svakom ko je nameran da kupi novine: »Šta je danas novo?« Zbog toga je najveći ponos svakih novina njihova vlastita vest, kad je ekskluzivna, kad je nijedne druge novine nemaju.


Od prvog dana izlaženja pa sve do danas,
»Novosti«s posebnom, gotovo roditeljskom pažnjom neguju vest. Njenom veličanstvu dato je i kraljevsko mesto u listu - treća, udarna strana, nešto kao još jedan izlog »robe« koju novine nude, koja najviše može da zainteresuje čitaoce svih uzrasta i iz svih društvenih slojeva i sredina. Menjala je često grafički izgled, staratelje i selektore, odnosno urednike, ali je ostala najinformativniji deo lista.


Iz reke informacija koje se dan i noć slivaju u redakciju od saradnika i dopisnika iz zemlje i inostranstva, svetskih i domaćih agencija, biraju se, kao zrnca zlata iz plahovite vode, najbolje, ponekad i najneobičnije vesti, da bi se, uz najstrožu selekciju, ispunila treća strana.

Ponekad je lakše napisati osrednju reportažu nego dobru kratku, ali potpunu vest. Jer, prostor mora da se štedi i da se traži najadekvatniji izraz, da rečima bude tesno, a činjenicama i mislima široko, kako bi rekli estetičari.


U novinarskoj školi
»Novosti«početnici se zbog ekonomije prostora i reči uče da vesti prave s lidom (lid - engleski: »prvi hitac«). Već u prvom pasusu mora da se zadovolji osnovno pravilo modernog novinarstva i odgovori na pitanja: ko, šta, kada, gde, kako i, obavezno - zašto.


Treća strana je zbog svoje informativnosti i brižljive selekcije vesti tiražni adut lista. Zbog toga je jedan od prvih urednika ove strane, pokojni Dejan Gajić, imao običaj da na svakodnevnim jutarnjim sastancima kolegijuma, gotovo obavezno, pita: »Koja vest danas prodaje novine?«


Svojevremeno potisnuta i izgubljena, izlaskom
»Novosti«na 48 strana, treća strana, sada stalno u boji, vratila je svoje prestižno mesto. Ne samo ekskluzivnim i posebnim, efektnim vestima, koje se kriju ispod nadnaslova »Novostisaznaju«, »Jedno pitanje - jedan odgovor«, ili u vidu tradicionalnih kratkih vesti koje su svojevremeno bile specifičnost lista - «Spec«, «Od kratkog - kraće«, «Novostidana«, kao i samostalnom fotografijom, Treća strana je ponovo izlog prestižne marke.


*****

VEST JE – SADA


Da bi nešto bilo vest, nije dovoljno da se dogodi. Potrebno je da to neko sazna, da zapiše i objavi. Ono što svi saznaju, vest je po inerciji. Prava vest ima svog lovca.


Najbolja je sveža vest. Ona koja se brzo servira i još brže potroši. Podgrejane vest nisu naročito ukusne. Nadograđene su njihova deca kojima je potrebno vreme da porastu.


A vest ne trpi protok vremena. Ona je – sad Više nego ikada ranije, u 21. veku svetom ć gospodariti gospodari vesti, vest. Ko je prvi ulovi, držaće ključ uspeha. Profitiraće. Glad za vešću biće sve nezajažljivija. Ona će biti najskuplji zalogaj, ali i najisplativiji. Kako za nalazača, tako i za kupca.

Globalno.


*****

ŠTA DANAS PRODAJE NOVINE?


Svakog dana uvek isto pitanje



Urednička ekipa »Novosti«vrlo rano je usvojila pravilo koje je postalo zakon redakcije. Lansirao ga je, i svakodnevno ponavljao na sastancima Kolegijuma, uvek duhoviti Dejan Gajić. Pri kraju svakog dnevnog dogovora postavljao je uvek isto pitanje:

»Koji će tekst sutra da nam proda list?« Ako se to odmah nije moglo reći, sastanak se produživao sve dok se ne bi utvrdila tema koja će sutra izazvati čitaoce da kupe »Novosti«.

To je, ukratko, bila tajna našeg tiraža.


*****

VEST KOJA DIŽE TIRAŽ



Urednik dopisnog Milojka Mlađenović ispratila me je daleke 1966. za Sarajevo nimalo ne okolišeći:

- Radićete honorarno godinu, možda i dve. Na vama je da izborite svoj status u »Novostima«. Neka vam je stalno na umu da je potpuno normalno imati i najtiražniju temu kad i ostali dnevni listovi, ali imati nešto što drugi nemaju, saznati i objaviti pre njih, to je ono po čemu će vas ceniti. Kada vas konkurencija pretekne, zna se - minus. A tri minusa uglavnom znače »hvala na saradnji«.


Ubrzo mi je kolega Tomislav Čiča prepustio izveštavanje sa maratonskog suđenja akterima velike sportsko-finansijske afere Planinić i slučaj HTS, preparata sarajevskog stomatologa dr Fahrudina Zejnilagića za koji se tvrdilo da sprečava razvoj karcinoma, a neke vrste raka u početnom stadijumu prosto »ubija«.


Iz redakcije sam dobio nalog da svakog dana moram da imam »bar nešto o HTS-u, makar vest«. To sam stalno imao na umu.


I, stojim tako jedne večeri za šankom novinarskog sabirališta u ekspres-restoranu u Titovoj ulici, baš preko puta zgrade »Oslobođenja«. U jednom trenutku, ugledam kroz prozor kako u kola uleću dopisnici »Ekspresa« i »Politike« i novinarka »Oslobođenja«, trojka koja nije izbivala iz Zejnilagićeve kuće. Odjuriše u pravcu Marin dvora. Što tako žure? Mora da su na tragu nekoj informaciji o HTS-u. Moram za njima. Taksi mi treba. Ali, nemam dovoljno para za iole a dužu vožnju. U panici, izlećem iz restorana i trčim do hotela »Park«, gde je stajalište tada malobrojnih sarajevskih taksista. Srećom, jedan taksi je tu. Prilazim taksisti i kažem: »Dopisnik sam
»Večernjih novosti«. Hitno mi treba vaša usluga, a para nemam. Šta da radimo?« »Bez brige, jarane. Platićeš. Sijedaj. Gdje ćemo?« »Vozite prema Marin dvoru.«


Semafor mi je naklonjen. Automobil »Oslobođenja« čeka zeleno. Između nas dvoja- troja kola. Lako ćemo ih pratiti. Idu u pravcu Novog Sarajeva. Posle desetak minuta stižu pred upravnu zgradu »Bosna lijeka«. Sve mi postaje jasno. Predstoji sklapanje ugovora kojim će sarajevska firma dobiti ekskluzivno pravo proizvodnje HTS. Ali, moram biti sasvim siguran. Preskačem ogradu, taksista za mnom i prilazimo prozoru kancelarije generalnog direktora srećom, bila je u prizemlju). Mirza (tako se zove moj taksista) mi pomaže da se podignem do prozora. Vidim dr Zejnilagića i njegovog domaćina, sede za stolom za sastanke, pred njima neki papiri, u rukama naliv pera, aiza njih stoje kolege za kojima sam krenuo u poteru. Dovoljno sam video.

»Idemo« - kažem Mirzi. I eto nas u Ulici Pavla Goranina, u dopisništvu »Novosti«.


*****

»NOVOSTI« BRŽE I OD TV


Osnovno izdanje je sigurno već zaključeno, možda je i rotacija krenula. Ipak, skiciram vest u nekoliko redaka i zovem centralu »Borbe« u Beogradu. Tražim prelom, dežurnog urednika »Novosti«. Javlja se neko od metera: »Dežurni nije tu, skoknuo je po cigarete.« Mislim u sebi, mora da je skonuo do »Prešerna« pa pitam ima li nekog drugog iz »Novosti«. Posle kratke pauze koja mi se čini strašno dugom, čujem glas Ilije Jurića, našeg »glavnog« za tiraž i plasman lista. Kažem mu o čemu je reč. »Sačekaj« - veli Ika. Znači, s drugog telefona zove pravog glavnog. »Diktiraj« - veli mi posle te konsultacije - »samo polako, da nešto pogrešno ne zapišem«. Kad je sve zapisao, dodaje: »Zaustaviću rotaciju. Vest ide na prvu stranu. Tiraž povećavamo za 40.000 primeraka. Čoveče, ovo ti je pun pogodak.«

Koliko sam bio uzbuđen, teško je to, posle 37 godina, opisati.


Sutradan, neuobičajeno rano, zove me Milojka i čestita. Pričam joj detaljno o svemu, pa i o vožnji na veresiju i taksisti bez koga ne bi bilo ove vesti. Istog dana oko 15 sati stiže poštar u dopisništvo i donosi dve telegrafske uputnice. Po prvoj, isplaćuje mi 60.000 dinara - nagrada za ekskluzivnu vest, a po drugoj 5.000 dinara - za taksi.


Nalazim Mirsada i pružam mu novac. »Ma, ne dolazi u obzir«, kaže. »Ne mogu da uzmem tol’ke pare. I 500 dinara je previše.« »Ja ne mogu, a i neću da ih vraćam za Beograd, a ti ćeš to odraditi« - velim i novčanice ostavljam ispod brisača.


Mirsad je zaista odradio tu bogatu napojnicu. Ali to je druga i mnogo duga priča o jednom specijalnom redakcijskom zadatku, zbog kojeg sam jedne decembarske noći te iste 1966. godine, tačno u ponoć, morao da budem na železničkoj stanici u Visokom.

Proleće 1999. NATO bombarduje Novi Sad. Mostovi padaju u Dunav, rafinerija plamti, zgrada Televizije se pretvara u gomilu gvožđa i betona. Izveštavam, tako reći iz časa u čas, ne samo za
»Novosti«, već i za, tih dana i meseci, veoma prestižne i slušane Radio »Novosti«.


Tek što je minuo prvi sat 26. aprila kad su gradom ponovo odjeknule eksplozije. Radio- amateri mi javljaju da je u 1.20 srušen Žeželjev most. Grozničavo okrećem broj Radio
»Novosti«i odmah šaljem fonoizveštaj.


U 1.55 uključujem BK televiziju. Vesti počinju mojim izveštajem. Na ekranu titl: »Novi Sad. Izveštava Miroslav Stefanović, dopisnik
Novosti.«


Mnogo kasnije, kad smo se bombardovanja prisećali s gorčinom, tadašnji glavni i odgovorni urednik Radio Novog Sada Dušanka Radmilović, koja je izveštavala za Radio Beograd, iskreno mi je priznala:


»Bila sam šokirana kad sam na BK videla tvoj izveštaj. Nisam ni sanjala da kolega iz novina može da me pretekne.«

Stara škola
»Novosti«i uvek pravilo prvo: biti brži od ostalih. I, pre svega, biti tačan u

informacijama. Nema većeg zadovoljstva nego kad ti iskusan kolega čvrsto stisne ruku i kaže: »Svaka čast, bio si brži od ostalih...«

Prikaži 10 vesti Prikaži sve vesti