Ako Srbi devedesetih godina nisu bili na strani pravde i slobode, šta je trebalo da rade i kako da se ponašaju? Da sami sebi vade bubrege i srca?

DAČIĆ se rukovao s Madurom - prvobitni je naslov pod kojim je N1 izvestila o učešću šefa srpske diplomatije Ivice Dačića u radu upravo održanog Samita nesvrstanih u Bakuu. Iz nekog razloga, Maduro je istaknut u naslov, iako je tek jedan u nizu šefova država sa kojima se Dačić susreo i, verovatno, rukovao, uključujući i domaćina, predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva, predsednika Irana Hasana Rohanija, ili predsednika Kube Migela Dijasa Kanela. Madura je trebalo posebno istaći verovatno zbog toga što je on trenutno najveći trn u oku američke administracije, iako ni Rohani, ni Dijas Kanel ne zaostaju mnogo. Maduro je toliko sporan da je doskorašnji ambasador Sjedinjenih Država Kajl Skot zbog principijelne podrške koju mu je Srbija pružala u suprotstavljanju državnom udaru i nelegalnom preuzimanju vlasti rekao kako smo na "pogrešnoj strani istorije".

ISPOSTAVLjA se, međutim, da prema evroatlantistima Srbi nisu na "pogrešnoj strani istorije" samo kada se o radi o Maduru i Venecueli, nego i kada su oni sami u pitanju. Tako nas, povodom obeležavanja oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu, Safeta Biševac obaveštava, i u svojoj kolumni i tokom gostovanja na gorepomenutoj televiziji, da su Srbi tokom ratova devedesetih bili na "pogrešnoj strani", odnosno da tada nisu bili "na strani pravde i slobode". Ajde i da prihvatimo da bi zbog nekog oportunizma Srbi u slučaju Venecuele, Madura i njegovog rivala Huana Gvaida mogli da odbace principijelnost i iz računa odaberu onu stranu istorije koja je po volji Vašingtona, ali kako bi mogli to da učine kada su oni sami u pitanju? Koja je to "prava strana" na koju je srpski narod mogao da stane tokom građanskih ratova koji su potresali bivšu Jugoslaviju? Na stranu "mlade hrvatske demokracije" koja ih izbacuje iz ustava? Za dom spremne HOS-ovske bojne "Rafael vitez Boban"? Islamistički deklarisanog Alije Izetbegovića i njegove jedinice "El mudžahid" ili neke druge bojne iz sastava Armije BiH? Da se na strani Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i Fatmira Ljimaja bore za nezavisno Kosovo i srpske organe? Kako bi to izgledalo? Da li bi trebalo da se sami kolju, čereče i vade sebi srca i bubrege? Potpuno je nejasno kako je to Safeta Biševac zamislila da se srpski narod tokom devedesetih postavi protiv samog sebe. Možda je trebalo da Srbijanci odbiju izbeglice iz Hrvatske i BiH i vrate ih odakle su došle? Da im uvedu sankcije i uskrate svaku pomoć u preživljavanju?

POSEBNO je pitanje o kakvoj se "pravdi i slobodi" govori. Da li se danas, decenijama posle ratova, može reći da Srbi u Hrvatskoj, Federaciji BiH i na okupiranom Kosovu uživaju u "pravdi i slobodi"? Ako je odgovor potvrdan, onda se radi o zaista čudnom shvatanju ovih pojmova, pa možemo objasniti i gunđanja zbog tretmana koji nacionalne manjine uživaju u Srbiji. U tom slučaju, Srbi su i u Drugom svetskom ratu bili na pogrešnoj strani, jer su se i tada borili protiv istih onih protiv kojih su ustali i devedesetih godina. Ako je odričan, onda su se imali za šta boriti devedesetih.

DRŽI nam se i lekcija o tome kako bi njoj "neobično drag praznik", 20. oktobar, trebalo da obeležavamo podsećajući se kako Beograd nisu oslobađali samo Rusi, nego i drugi narodi SSSR-a, i ne samo Srbi, nego i ostali jugoslovenski narodi. Ovo je istina. Bilo je i pripadnika drugih nacionalnosti u vojskama čiju su ogromnu većinu činili Rusi i Srbi. Bili su tu, primera radi, i Marko Mesić i presvučene ustaše iz njegove "Vražje divizije" posle kolapsa pred Staljingradom. Ovakva ideja ravna je biseru Kolinde Grabar Kitarović sa obeležavanja godišnjice početka Drugog svetskog rata, kada je svetu otkrila da su Hrvati bili "najantifašističkiji" narod tog vremena, uprkos tome što ih se, prema nemačkim procenama, još 1. aprila 1945. na strani nacista borilo tri puta više nego što ih je bilo u partizanima tokom celog sukoba.

PO ovoj logici, dakle, svako ko je devedesetih ustao u odbranu srpskog naroda bio je na strani nepravde i neslobode, a dobri su samo oni drugi, oni koji su mislili da po pravdi Srbi ne zaslužuju nikakav bolji tretman od onog koji su im nudili Tuđmani, Izetbegovići i Tačiji. Doista, nema boljeg opisa za takvog Srbina od onog koji je dao Zoran Ćirjaković - autošovinista.