Severna Makedonija uradila je sve što joj je traženo zarad ispunjenja evropskog sna, ali joj je, uprkos tome, jastuk pod glavom izmaknut u poslednjem trenutku. Treba li mi nešto iz toga da naučimo?


SEĆATE li se kako je onomad ugledni domaći političar, koji se divio krstovima u plamenu i lamentirao nad porazom Juga u Američkom građanskom ratu, pa se prestrojio na ekstremnu levicu, zarad učešća na izborima promenio ime? Bivši Borislav Stefanović se odrekao imena, što mu (valjda) dade otac, zarad uspeha na parlamentarnim izborima 2016. godine, ali uzalud - ostao je i bez imena, i bez izbornog trijumfa osvojivši svega nešto više od 35.000 glasova. Nešto kasnije ostao je i bez stranke i bez levičarske ideologije, ali je dobio onu groznu krvavu košulju i time novu šansu u politici.

NA malo višem nivou, ali u istom maniru, i naši južni susedi odrekli su se, zarad nekakvog fatamorganičnog ćara, svog imena i postali severni, iako su na jugu. Ni njima, kao ni Borku, to nije bio prvi, a po svemu sudeći neće biti ni poslednji put da se odriču svog imena i nekih drugih osobina koje definišu identitet. Zarad evropskog puta koji nema alternativu, odnosno evroatlantskih integracija, makedonskim liderima nijedno poniženje svog naroda i države nije bilo tabu. Da bi otklonili ultimativnu prepreku u vidu grčkog veta, juna prošle godine pristali su na promenu sopstvenog imena i potpisali Prespanski sporazum. Taj potez, taj "istorijski sporazum", doneo im je salve pohvala iz Brisela i Vašingtona uz čvrste garancije da će njihov put u "evropsku porodicu" i svetlu budućnost biti uporediv samo s brzinom svetlosti. Egzaltacija je bila tolika da se spekulisalo čak i dodeljivanjem Nobelove nagrade za mir dvojici predusretljivih i visoko principijelnih premijera, Zoranu Zaevu i Aleksisu Ciprasu, onih koji se nikada nisu oglušili o volju naroda i ignorisali neki referendum koji su sami raspisali.

ZARAD ulaska u elitni klub Zaev je bio spreman i na brojne druge "bolne kompromise". Pored već pomenutog ignorisanja narodne volje na referendumu o promeni imena, Zaev je bio spreman i na makijavelističke mahinacije, pritiske, ucene poslanika u Sobranju koji su, pored ostalog, bili pod stalnom policijskom "zaštitom", kako bi obezbedio podršku za ustavne promene neophodne za sprovođenje Prespanskog sporazuma. Pristao je i na proglašavanje albanskog za zvanični jezik i federalizaciju zemlje i sve ostale po makedonski narod krajnje negativne ideje iz Tiranske platforme dogovorene s albanskim vođama, kako bi dobio njihovu podršku u sukobu s tadašnjim premijerom Nikolom Gruevskim.

ZAEV je otišao toliko daleko u zadovoljavanju svojih "zapadnih partnera", kao malo koji nacionalni lider u istoriji sveta, zarad primamljivih obećanja ljudi koji ili ta obećanja nisu u stanju da ispune, ili uopšte i ne nameravaju da ih ispune. Tako je Zaev ostao kratkih rukava pošto lideri Evropske unije nisu dali zeleno svetlo za početak pregovora o pristupanju Uniji. Treći put u poslednjih nešto više od godinu dana. A kada će, ne zna se. Možda na sledećem samitu u decembru, a možda i malo sutra. Videćemo kako glasi religiozni futur ovog glagola.

POSLEDNjI znak koliko je današnje Skoplje spremno da ide u samoponižavanju pred zapadnim partnerima je i činjenica da je, kako je prenela agencija ANSA, premijer Zaev ostavku koju podnosi zbog ovog neuspeha prvo predao "stranim ambasadama", a ne svom narodu od kojeg je, makar nominalno, mandat i dobio.

S DRUGE strane, članstvo u NATO-u je malo izvesnije, pa se računa da bi Severnomakedonci već na samitu u Londonu početkom decembra mogli biti primljeni u ovaj miroljubivi savez, te da će mirno ići da ginu za njihove interese u nekom Avganistanu znajući da su dobri za topovsko meso, ali ne i švedski standard.

PAMETAN uči na tuđem iskustvu, a glup na svom, kažu. Severnomakedonski primer trebalo bi da nam jasnije od svega pokaže da nema tog "istorijskog sporazuma", tog "bolnog kompromisa", te ustavne reforme, tog preumljenja koje bi nam garantovalo ružičastu budućnost u evropskoj utopiji u raspadanju. Naš prijatelj Erdogan je to shvatio. Shvatio je da sva obećanja i šarene laže iz Brisela i Vašingtona nemaju nikakvu vrednost i da je uljuljkivanje takvim snovima u stvari opasno. To upravo ovih dana na svojoj koži shvataju i siroti Kurdi. Erdogan je našao alternativu "bezalternativnom" putu u ćorsokak i okrenuo se nekim drugim partnerima. Nadajmo se da su i naši lideri naučili tu lekciju i da je znak toga predstojeće potpisivanje sporazuma s Evroazijskom unijom. Tamo budućnost možda nije toliko ružičasta koliko je u Švedskoj, ali su makar odnosi neuporedivo pravedniji i ne traže se bolni kompromisi.