S JESENI 1976. godine, kada je nagoveštavana afera oko Grobnice za Borisa Davidoviča, Danilo Kiš je poslednjeg dana septembra uputio pismo Miroslavu Krleži:

"Jako mi je žao što prilikom svog nedavnog boravka u Zagrebu nisam mogao da Vas posetim: bio sam uveren da ste još uvek u Sloveniji. Čujem, međutim, od Predraga (Matvejevića), da ste bili kod kuće i da se sad dobro osećate, što me jako raduje. (Znam da ne volite ovu vrstu razgovora, oprostite mi.)

Pišem Vam, dragi Krleža, kao čovek u teškoj nevolji i sa osećajem nelagodnosti što moram da Vam se obraćam sa svojim problemima i da Vam oduzimam vreme. No stvar je isuviše ozbiljna da bih mogao svoju obazrivost i učtivost da stavim na prvo mesto. Obraćam Vam se, eto,kao jednom od retkih ljudi kojima se u ovom teškom času mogu obratiti, i ja Vas molim da me razumete.

DRAGI Krleža, mene su, povodom moje poslednje knjige Grobnica za Borisa Davidoviča optužili za plagijat, klevetom i ljagom koja se ne može sprati ničim. Priča je možda suviše dugačka, no ja ću Vam je pokušati dati u najkraćim crtama, makar da ovo pismo ostane kao svedočanstvo naših običaja i naravi.

Novinar, i jedan od urednika Duge, Dragoljub Golubović zvani Pižon (Pig - eon), poznat po svojim ranijim, srećom po književnost ne-književnim skandalima (i po nekim drugim prljavim rabotama), već nekih dvadeset dana nosi po redakcijama beogradskih listova i po izdavačkim kućama, praćen nekolicinom književnika, "crni dosije" i članak u kojem dokazuje da je pomenuta moja knjiga "Niska od tuđih bisera" (to je i naslov članka i u njemu reč plagijat kao dugo odlagana poenta).

DUGA odlaže već drugi broj tu svoju skandaloznu hroniku, a pomenuti članak, kao i "fotokopije", članovi redakcije nose tzv. ekspertima na ekspertizu kako bi ovi, kao u kakvom krimiću, otkrili otiske mojih prstiju, da tako kažem. Neki ljudi od znanja i ugleda pokušavaju da uvere pomenutog novinara da to što radi je besmislica i opasna rabota, ali on, kao novinar, huškan i potplaćen od nekih pisaca i ko zna još od koga, naravno nema nameru da ispusti tu "aferu stoleća" iz svoje ruke. (Vidite, odjednom mi pridaju suviše velik značaj.) Te famozne "fotokopije" koje kolaju kao siguran dokaz i corpus delicti moje "krađe" jesu:

1. dve stranice iz neke francuske istorije ruskog slikarstva i umetnosti, stranice koje sam preuzeo, skoro in extenso, sa neznatnim izmenama, u opisu Svete Sofije Kijevske, no koje sam, u sledećem poglavlju, na izvestan način stavio u usta "istoričarki umetnosti Lidiji Krupenik", koja svoj daljitekst (a povodom Erioove posete crkvi) izgovara na "besprekornom francuskom jeziku". Uzalud sam mu i ja, prilikom jednog susreta, dokazivao činjenicu da nepripovedački tekst (kao što je onaj o Katedrali ili, recimo, odlomak iz nekog kuvara) u pripoveci zadobija onakvu funkciju kakvu joj je autor namenio - pripovedačku:

2. dve-tri stranice iz knjige Medvedeva Le stalinisme. Medvedev je, kao što Vam je poznato, objavio u pomenutoj knjizi mnoga svedočanstva, snimljena na magnetofon, preživelih žrtava staljinskih čistki ili članova njihovih porodica. U svojoj sam knjizi bar na desetak mesta naglasio da se služim dokumentima, a jedan od njih jesu i pomenuta svedočanstva koja sam koristio, kontaminacijom i uz znatna preinačenja, opisujući poslednje, zatvorske i logoraške, dane Borisa Davidoviča Novskog.

"CRNI dosije" je međutim otvoren i kruži Beogradom kao prvorazredna senzacija, inkriminisana se knjiga skida s tzv. bestseler liste Večernjih novosti, Politika obustavlja objavljivanje mog kratkog razgovora u rubrici "Premijera knjige", član žirija Andrićeve nagrade (gde je sve dotle moja knjiga figurirala kao najozbiljniji kandidat) izjavljuje na poslednjoj sednici žirija da se o knjizi D. K.-a "ne može razgovarati iz moralnih razloga", pokretni čvor se steže oko moga vrata"

I tako, dragi Krleža, dvadeset i šest godina mog života za literaturu i u ime literature, dvadeset i šest godina lišavanja i žrtvovanja u ime literature briše se jednim potezom njihove prljave krpe, na mene pokazuju prstom kao na čoveka čije su sve knjige (a ima ih, nažalost ili srećom, svega pet-šest) pod znakom duboke sumnje, a o budućnosti, mom i moje žene - i tu ne mislim na "hleb svagdanji", njega sam se lišavao lako i do sada - da i ne govorim.

POŠTOVANI Krleža, ja Vam ovo pišem pre kao ispovest nego kao molbu, jer ne znam šta Vas mogu moliti i šta se tu može učiniti. (Svemoć čaršije osetili ste i Vi, toliko puta, na svojoj koži.) Članak za Dugu je spremljen, verovatno će se pojaviti kroz petnaest dana. Ima li se tu smisla i načina boriti?! Ima li smisla tu išta činiti? Ja sam okružen fantomima. Ne znam tačno odakle i ko podstrekava tu stvar. Čujem da se negde u pozadini svega pojavljuju i neki Francuzi, od kojih jedan nosi prezime Tolstoj, radi u Francuskom kulturnom centru u Beogradu: to Vam je neka vrsta crivain manqu (između ostalog!). Vidite, dragi Krleža, Francuzima je izgleda dodeljena svuda uloga Hakern i Dantes!

Oprostite mi, još jednom Vas molim, ovo moje opširno i plačljivo pismo i kažite mi šta da činim, šta da se čini.

Sa najdubljim poštovanjem, uvek Vaš Danilo Kiš

SAMO šest dana kasnije,5. oktobra Miroslav Krleža odgovara Kišu:

Dragi Danilo,U vezi s Vašim pismom od 30. 9. 1976, molim Vas, prije svega, ne dramatizujte stvar samu po sebi sasvim naravnu i logičnu.

Svojim perom Vi dražite svijet oko sebe, više od toga, Vi ga razdražujete namjerno, pa šta se čudite tome kao Pop Jocina Frajla?

Pustite tu olujicu (u čaši vode) neka prohuji, a da se požurite ispred ruda, na vrat na nos (Prcipitamment) nemasmisla!

Kao za utjehu, doviđenja, srdačno Vaš M. K.


BORISLAV PEKIĆ DANILU KIŠU

Dragi Danilo,

Nema potrebe da ti pričam sa kakvim sam zadovoljstvom pročitao "Grobnicu za Borisa Davidoviča." Ma koliko i svi kažu, i ja osećam da je upravo ta priča i najsnažnija, moram priznati da sam lično najviše uživao u "Mehaničkim lavovima", verovatno stoga što njen zajedljivi humor na račun zapadnih intelektualnih saputnika (ima) nečega što tim ljudima stvarno nije poznato, diže moj duh i što bih jednu takvu priču i ja na taj način (ne tako dobro, svakako) napisao. Iskreno ti čestitam na uspehu kod kritike i neuspehu kod izvesnih ljudi, jer je upravo to dokaz da je knjiga dobra. Ovo poslednje čak i više nego ono prvo. Ja se nadam da ćeš dobiti jednu od dve predstojeće nagrade. Lično bih više voleo da to bude "Andrićeva", jer o "Oktobarskoj" i sam znaš, treba uvek misliti u nekim relacijama koje nama nisu najbliže. Čuo sam, međutim, za neke tvoje neprilike. Slutim da su one aranžirane upravo zato da se za te nagrade diskvalifikuješ. To je stari trik svih umetničkih čaršija sveta, tamo, naravno, gde svi odlučujete ispred zemlje. Ja te molim da sačuvaš nerve i da se ne daš provocirati, jer takvi postupci, intrige i olajavanja i nemaju drugi cilj nego da časne ljude izvedu iz takta i spuste na nivo provincijske literarne politike. Postupaj sa njima kao sa psima pored kojih prolazi karavan. Ujede nećeš moći izbeći, ali rana zaraste, jedino se čovek ne izleči od besnila koje ti takvi ljudi ucepe ako nisi imun. Znam, takođe, da je lako govoriti iz perspektive moje londonske usamljenosti, ali tolike sam godine i z g u b i o u takvom mizernom društvu, prema kome su majmuni čudo intelektualne superiornosti i građanskog takta, da mogu ovakve primedbe sebi da dopustim. Hrabrosti, dakle, ali više od svega prezira. (London, 10. okt. 1976.)