U MOM izveštaju, pitanje organa nije uostalom u prvom planu. Na osnovu onoga što smo mogli da rekonstruišemo, "smatramo da je nekoliko njih odvedeno u centar u Albaniji gde su bili ubijeni, pre čega su im u improvizovanoj klinici izvađeni bubrezi". Za razliku od onoga što se često tvrdilo, nije nemoguće zamisliti da su organi bili vađeni u nezakonitim i rudimentarnim strukturama. Posebno što se bubrega tiče, to nije komplikovano za nekog ko iole poznaje anatomiju i kome uopšte nije stalo da nenamernog donatora održi u životu.

Treba sem toga raspolagati opremom neophodnom za brzo hlađenje, konzervaciju (tečnim azotom), kao i za transport. Ni to nije teško u uslovima organizovanog kriminala. U mnogim zemljama, kulturni i religiozni kontekst stvara veliku neravnotežu između ponude organa i potražnje za njima: ima mnogo više tražilaca nego donatora, a ovi prvi su često toliko očajni da su spremni da preduzmu ludački rizik. Te međunarodne mreže su uostalom sposobne da poremete i falsifikuju podatke o poreklu organa.

U ČEMU su bili smisao i značaj mog izveštaja? Možda vredi reprodukovati ovaj pasaž:

Rekonstrukcija događaja za vreme haotičnog i burnog perioda između 1999. i 2000. godine na Kosovu je, kao što smo videli, veoma teško izvodljiva. Postojao je, a i dalje postoji (izuzimajući nekoliko istražitelja Euleksa), nedostatak volje da se utvrdi istina i odgovornost u vezi sa onim što se desilo u tom periodu. Niz pokazatelja koji upućuju na izvesne visoke starešine OVK objašnjava velikim delom to oklevanje.

Postoje svedoci tih događaja koji su eliminisani, drugi su bili preplašeni samom činjenicom da ih neko pita o tim događajima. Oni uopšte nemaju poverenja u mere zaštite koje bismo im mogli pružiti. Sa nekim sagovornicima morali smo da preduzmemo veoma stroge mere predostrožnosti da bismo osigurali njihovu apsolutnu anonimnost. Ipak smo ih smatrali dostojnim našeg poverenja i mogli smo da konstatujemo da su njihove tvrdnje potvrđene objektivno proverljivim elementima.

NAŠ cilj uostalom nije bio da sprovedemo kriminalnu istragu. Mi samo tvrdimo da smo prikupili elemente koji su dovoljno jaki da bismo odlučno zahtevali da se međunarodne instance i uključene države angažuju kako bi se utvrdila istina, i kako bi se odgovorni za dela identifikovali i pozvali da progovore o svojim delima.

Pokazatelji dosluha između kriminala i osoba koje imaju političku odgovornost i institucionalne funkcije previše su brojni i ozbiljni da bi bili ignorisani. Osnovno je pravo kosovskih građana da saznaju istinu, celu istinu; to je takođe neophodan uslov da bi između zajednica došlo do pomirenja, i da bi zemlja mogla da postigne prosperitetnu budućnost.

NAKON odjeka koji je izazvao izveštaj, objavljen u decembru 2010, i nakon veoma povoljne reakcije Parlamentarne skupštine, zapadne zemlje nisu mogle više da ignorišu teške sumnje o onome što se dogodilo prilikom njihove vojne intervencije na Kosovu. Rešile su da ovlaste specijalnog tužioca Klinta Vilijamsona, bivšeg američkog ambasadora zaduženog za ratne zločine.

U Briselu je u okviru Euleksa oformljena specijalna istražna jedinica (SITF, Special Investigative Task Force) i stavljena na raspolaganje. Posle tri godine istraživanja, Klint Vilijamson na konferenciji za štampu obznanjuje rezultate postignutog rada. U saopštenju precizira da su rezultati istraživanja koje je vodila njegova ekipa:

... were largely consistent with the Council of Europe report of 2011 by Senator Dick Marty. The SITF found compelling evidence againste certain former senior officials of the Kosovo Liberation Army (KLA) and an indictment against these individuals for serious violations of international humanitarian law, including crimes against humanity and war crimes, was justified.

KLINT Vilijamson najavljuje da će odgovorna lica izvesti pred pravdu na sudu koji će biti pokrenut u te svrhe. Učinilo mi se da se stratezi evropskih i američkih ministarstava pravde tome nisu nadali. To više nije izveštaj običnog poslanika Saveta Evrope, već je reč o rezultatima velike istrage koju je sprovela ličnost na glasu, koja je čak bliska sa američkom administracijom. Isto tako senzacionalno zazvučala je sledeća vest koja je saopštena istom prilikom, koja me je još više iznenadila: Klint Vilijamson daje ostavku na mesto glavnog tužioca SITF. Motivacije kojima obrazlaže svoj odlazak su klasične: novi izazovi, porodica.

Upoznao sam Klinta Vilijamsona. To je šarmantan i kultivisan čovek, koji ume da sluša. Žalio se, diplomatski prefinjeno, na uslove u kojima je bio prinuđen da radi: više od 90 odsto njegovog posla ticalo se iscrpljujućih zadataka birokratske prirode, zatim kontakata i pregovora sa predstavnicima onih koji su ga ovlastili i sa vlastima zemalja u kojima je trebalo da sprovede istragu. Više od godinu dana će se čekati imenovanje njegovog naslednika. Stiče se utisak da se nikom ne žuri i da se stvar odlaže. Degutantno i zabrinjavajuće.

AKO i dođe do suđenja, proći će dvadeset godina od počinjenih dela. Kako da ne pomislimo da je učinjeno sve kako bi se ublažila eksplozivna strana ovog slučaja, kako bi se što više uskladio sa narativom kojem je ta stranica istorije trebalo da se podvrgne? Pomišljam na izuzetne probleme na koje smo nailazili kada je trebalo zadobiti poverenje svedoka: koliko njih će biti spremno da progovori pred sudom posle toliko godina, nakon što su izgradili novi život, sa decom, pa čak i unucima, znajući pritom koliko su drugi svedoci morali skupo da plate svoju saradnju sa pravdom?

Sumnjam da su ti svedoci gledali film "Poslednje poznato prebivalište" (Dernier domicile connu), ali može se lako pretpostaviti da se plaše da će doživeti scenario koji je zamislio Žoze Đovani. Vreme ide protiv potrage za istinom. Sa pravom se pitamo da li se možda baš to želi.


SUTRA: Kosovo prćija Madlen Olbrajt