Požar koji je progutao parisku katedralu Notr Dam uzburkao je svetsku, ali i domaću javnost. Uzbudili su se i oni koji u crkvu nikada ne idu, ali i oni kojima da bolji ljudi budu ne pomažu ni revnosni odlasci na liturgiju, pa se ovoj nesreći raduju.


PRE skoro šest godina, 21. maja 2013, Dominik Vener, jedan od poslednjih vitezova u izvornom smislu te reči (bio je i ratnik i književnik, i istoričar i aktivista), ušao je u Bogorodičnu crkvu u Parizu i sebi oduzeo život. Iako je bio paganin, njegov gest nije bio antihrišćanski, mada na prvi pogled tako deluje. Naprotiv, Vener se hrišćanstvu i hrišćanskoj civilizaciji divio i njegov poslednji gest više ima veze sa mučeništvom i samožrtvovanjem, nego sa revoltom protiv Boga, što samoubistvo najčešće podrazumeva. Nije se on ubio jer je prezirao život, nego jer ga je voleo i kao najveće dobro žrtvovao ga je zarad višeg cilja. To je i objasnio u svom oproštajnom pismu: "U predvečerje svog života, suočen s ogromnom opasnošću koja se nadvila nad mojom francuskom i evropskom otadžbinom, smatram svojom obavezom da delujem dok još imam snage. Verujem da je neophodno da se žrtvujem da bih prekinuo letargiju koja nas je zahvatila. Ono što mi je od života ostalo poklanjam ovim zadužbinarskim gestom protesta. Dok toliki ljudi svoj život pretvaraju u ropstvo, moj gest predstavlja etiku volje. Dajem sebi smrt kako bih trgao one čija je savest uspavana. Ja se bunim protiv fatalizma. Ja se bunim protiv trovanja duše i protiv ličnih strasti koje osvajaju i uništavaju korene našeg identiteta, pre svega porodicu, intimno jezgro naše, više hiljada godina stare civilizacije."

Vener je sebi život oduzeo da bi skrenuo pažnju na iste one bolesti Zapada na koje je ukazivao i jedan od najhrišćanskijih pisaca i mislilaca, Aleksandar Solženjicin. Prema ruskom piscu, propast Zapada neizbežna je jer je zapadni čovek okrenuo leđa Bogu i posvetio se materijalnom blagostanju, jer je zaboravio na hrabrost i žrtvovanje zarad samougađanja i "bezgranične slobode", jer je slovo zemaljskog zakona pretpostavio moralu. Vener je, dakle, svoj život dao da bi ga drugima vratio.

Šest godina kasnije i crkva koju je "poštovao i kojoj se divio, jer je izgrađena genijalnošću njegovih predaka i jer je spomenik prastarim korenima" evropske civilizacije je, metaforički rečeno, odlučila da učini isto to - pokušala je da sebi oduzme život, da se samospali. Bogorodična crkva u Parizu verovatno nije više mogla da trpi zlo koje obezboženi i izopačeni ljudi čine njoj i njenim mlađim i manjim sestrama. Nije mogla da podnese da je samo mesec dana ranije podmetnuti požar buknuo u pariskoj crkvi Svetog Sulpicija čije je zidove oštećene u Francuskoj revoluciji oslikao Ežen Delakroa. Nije mogla da podnese ni deset drugih napada na crkve izvršene samo u februaru, niti onih oko 800 počinjenih u 2018. godini. Verovatno je htela da se sruši i jer se u Francuskoj ruše i desetine crkava koje više nisu, kao što je ona, "komercijalno isplative" pa su postale teret sekularnoj i laičkoj državi koja ne drži ni do duha, ni do istorije i predaka.

MOŽDA katedrala Notr Dam više nije mogla da izdrži ni što njome danas upravljaju ljudi koji veličaju "državu" čiji su podanici pre petnaest godina spalili njenu posestrimu i imenjakinju, Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu i desetine drugih crkava i manastira. Što je pod upravom ljudi koji su po svemu čista suprotnost onih koji su je gradili i koji su slavili pobedu hrišćanske vojske na Kosovu 1389.

Francuzi, pa i ostatak zapadnog sveta, trebalo bi da se zapitaju zbog čega je izgorela katedrala u Parizu. Da li se "samospalila"? Isto tako bi trebalo da se zapitaju i da li će je na kraju predstojeće rekonstrukcije krasiti minareti, što možda zvuči smešno, ali je realno. Mi, iako nam je uglavnom jasno zašto su nam gorele crkve na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i Bosni, trebalo bi da se zapitamo zašto nam se "samospalio" Hilandar i šta je potrebno da učinimo da bismo ga obnovili. Ne samo u materijalnom smislu.