RAZMETANjA i ogovaranja su velika zla za pojedinca i naciju u celini. Pojedinac koji se razmeće time zadovoljava svoje poremećene vrednosne kategorije i strasti. Ljudi koji učestvuju u ogovaranju ulaze u opasne intrige, onakve kao što su bile one koje su uništile Damask, centar svetske moći i kulture u svom vremenu. Njega su porobili i poharali narodi koji su bili na daleko nižem - varvarskom nivou. Ovaj centar se mogao srušiti samo iznutra - intrigama. Ogovaranje na prvi pogled deluje kao zabava, koja se na kraju svodi na rušenje najjačih utvrđenja.

Po Helvetiusu: "Ogovaranje je nesporno veliki čovekov porok. Ono je i neizbježno, jer u zemlji gdje građani nemaju nikakva prava sudjelovanja u vođenju javnih poslova, tim građanima neće biti mnogo stalo da se naobraze, pa će nužno ogreznuti u sramnoj lijenosti. Ako je pak u takvoj zemlji moda i običaj da treba što više posjećivati društvo, te ako se smatra otmjenim da se ondje što više govori, tada će neznalica koji ne umije govoriti o stvarima nužno govoriti o osobama. A poznato je da je svako veličanje dosadno, dok je svaka poruga zanimljiva. Prema tome, iz straha da ne bude dosadan, neznalica je prisiljen da ogovara. Taj se porok dakle ne može iskorijeniti ako se ne uklone uzroci koji ga izazivaju, to jest, ako se građani ne trgnu iz lijenosti, ako se, drugim riječima, ne promeni oblik uređenja."

OGOVARANjE i razmetanje su odlike iskompleksiranih ljudi koji njima leče svoje komplekse. Oni ispoljavaju svoju nemoć i svoje duhovne jade. U oba slučaja reč je o neistinama. U prvom se radi o lažnom veličanju onog šta ne postoji, te je to dvostruka laž. Razmetljivac laže sebe, predstavljajući se onakvim kakav nije. Razmetanjem se priča o onom što se želi, a ne o onom što jeste. Na taj način razmetljivac otkriva svoje jade, upozoravajući onog kome je njihova laž upućena u ono što mu zapravo nedostaje. Razmetljivac priča o onom što želi, pošto je laž ono što predstavlja kao svoju skrivenu želju. U razmetanju se kriju neostvarene želje i snovi onog ko se tako predstavlja.

Po toj logici, razmetljivac priča o svojim neostvarenim snovima i pustim željama, pa se jadno oseća kad ostane sam sa njima. Njega uništava samoća. U psihološkom smislu ova osobina može da se razvije do nivoa patoloških laži, a to je već stanje koje treba da se leči, ako još ima vremena za to.

U PSIHOLOŠKOM smislu vredno je zabaviti se emocijama koje se razvijaju u razmetljivcu koji se na kraju sreće sa samim sobom. Ako je pričao da je dobro ručao, on će se u samoći sresti sa svojom glađu. Ako je pričao da je bogat, srešće se sa svojom siromaštvom. Ako je pričao da je lep, u samoći će morati da gleda svoju rugobu. Da bi sačuvali unutrašnju duhovnu ravnotežu, oni moraju da poveruju u ono što su pričali. Svest o tome da su lagali sami sebe ih uništava mnogo više nego podnošenje stanja u kome se nalaze. Za njih je najbolje da nastave da lažu sami sebe.

Oni se razlikuju od onih koji su skloni ogovaranjima po tome što su fokusirani na sebe i sopstvenu lažnu promociju. Oni ne vide druge, a ako ih zapaze, to čine samo da bi dokazali da su veći, vredniji, lepši, ili obrazovaniji od njih. U svojoj uobrazilji razmetljivci nemaju vremena da se bave drugima, pošto drugi nisu dostojni njihove pažnje. Oni se bave sobom i fokusiraju na one subjekte pred kojima se predstavljaju i razmeću.

RAZMETANjE se svodi ne verbalnu komunikaciju uz hipertrofiranje onih odlika na koje se razmetljivac fokusira. Ono ima i svoju neverbalnu formu, kada se seljak razmeće u kolu i kad u njemu predstavlja skupu dolamu, makar ona bila tuđa. Devojka u kolu raznim provokativnim pokretima prikazuje svoju ženstvenost, pa čak i seksepilnost u onoj meri u kojoj je sredina spremna da ih prihvati kao takve. Uostalom, čemu nam služe haljine, dekoltei i skupi automobili u nekom obliku razmetanja?

Kada se razmetanje predstavi na takav način, ono se javlja kao reakcija na komentar ili dopuna nečeg što treba da zaokruži ili otkloni nedostatke koji se razmetanjem pokrivaju. Ma u kom obliku da se pojavi, cilj razmetanja je da popuni neku prazninu i da bude u funkciji lažnog predstavljanja. U ovoj knjizi je posebna pažnja posvećena raznim lažnim intelektualcima koji se bombasto predstavljaju svojim titulama na svečanostima.

SREĆEMO se sa razmetanjem i u prirodi, kod nekih vrsta ptica ili životinja, i služi, predstavljanju, pridobijanju željenih efekta kod suprotnog pola. Ono je i u prirodi u funkciji nekog cilja i prestaje kad se taj cilj ostvari. Razmetanja postoje i u ljudskom rodu samo kad je medijum kome je upućeno prisutan ili se poziva. Niko se ne razmeće u samoći. Ono služi da svako sagleda svoju realnost i da se otkloni beda zbog koje se to čini. Po toj logici, razmetljivac je srećan samo dok je na sceni, a duboko nesrećan kad ostane sam. Kad on živi u svojoj realnosti, svestan je da je pre toga sve bilo san.

Za razliku od razmetljivaca, ogovarači se po spoljnim manifestacijama ne bave samim sobom, već nekim drugim, onim koji po pravilu nije prisutan. Tako to izgleda po spoljašnjim manifestacijama.

U SUŠTINI i oni se bave sobom na isti način kao i razmetljivci. Dok razmetljivac veliča i hvali samog sebe, ogovarač kudi nekog drugog. On mu na taj način umanjuje vrednost, samo zbog toga što se te vrednosti smanjuju. Ogovarač na taj način sklanja neku prepreku, pa se stvari često svode na motive koji prikrivaju razmetljivca.

Ako se ja hvališem, to znači da podižem sebe lažnim predstavljanjem. Ako ogovaram onog ko mi stoji na putu ja, indirektno podižem sebe. Efekti su isti, a razlikuju se samo putevi i sredstva koja se u tome koriste. I unutrašnji motivi koji pokreću ogovarače i razmetljivce su slični. U prvom slučaju "ja" treba da budem veliki, a da bih to bio moram da sklonim nekog ko mi stoji na putu. On treba da je manji od mene. Moja veličina je veća ukoliko je manji onaj ko mi stoji na putu, ili se sa njim upoređujem.


TRAČARAJU I INTELEKTUALCI

RazmetanjE i ogovaranje kod srpskog naroda nije slučajno. Ove osobine su jednako razvijene kod svih slojeva društva. Sa pravom se može reći da je i razmetanje i ogovaranje najmanje zastupljeno kod najnižih i najsiromašnijih ljudi. Po elementarnoj logici, to su oni slučajevi koji imaju jače razloge da budu ono što nisu, a razlozi zbog kojih to ne čine nalazi se u činjenici da su oni po svom statusu marginalizovani. Njima se najmanje veruje, a oni imaju svest o tome. U odbrambenoj liniji prema njima su usmerene snage onih koji se razmeću i ogovaraju. Bilo bi prirodno da se pretpostavi da je najmanje razmetanje i ogovaranje kod intelektualaca najvišeg ranga. U srpskom nacionalnom duhu to, nažalost nije, istina.


KRAJ