OVOG puta ćemo ozbiljno o nečemu.

Ovdepotpisani kolumnista, koji se u ponekoj glavi neoprezno vodi i kao humorista ili satiričar - a koji je na ovoj stranici u proteklih dvanaest godina zaključno sa ovom kolumnom napisao 319 tekstova slične sadržine - objavljuje da je nameran krenuti u štrajk ćutanjem.

Ovaj štrajk, a s obzirom na prirodu posla koji se na ovom mestu (/ove strane/ ovih novina) sve vreme obavlja, baš nikako se ne sme shvatiti ozbiljno. Ali pod uslovom da je čitalac - bez obzira na pretpostavljeno sprdanje autora sa samom institucijom štrajka - zaista zainteresovan da sazna šta bi bili eventualni uzroci ovakvog zamislivog vida nazoviprotesta, evo nekoliko hipotetičkih razloga za isti:

Kao prvo, neophodna pretpostavka humornog odnosa prema događajima u, da izvinete, savremenoj istoriji podrazumeva da događaji poseduju koliki-toliki stepen ozbiljnosti. To će reći, na primer, da je jako teško pisati smešan tekst o, recimo, filmovima Čarlija Čaplina. Podsmevanje nečemu što je samo po sebi urnebesno smešno govori o prepotentnosti onoga ko smatra da će svojim redovima nadmašiti genijalnost onoga koji je pre njega nešto učinio apsolutno smešnim.

Na drugoj strani ovog spektra neadekvatne podsmešljivosti nalaze se događaji koji su tragični. Nema mesta podsmevanju, recimo, činjenici da je od početka ovog veka iz naše zemlje otišlo oko 650.000 ljudi. Ili tome, opet na primer, da je Srbija u 11 godina posle početka svetske ekonomske krize imala najmanji ukupni privredni rast u regionu. Imalo bi se šta ređati nadalje, ali niti ima prostora niti potrebe. Po pitanju tragičnosti, na ovim prostorima se ljudi međusobno tragično dobro razumeju.

Nadalje, posebno se mora biti oprezan prema individualnim ili masovnim oblicima neuobičajenog ponašanja. Nekad ono može da zahvati samo jednu osobu, nekada više njih, a nekada se obrazac postupanja koji govori o uzrocima koji nisu voljni može primetiti i u velikim društvenim grupama. Podsmevanja ovim pojavama često su samo puke ljudske reakcije spram nenormalnog, a koje po svojoj prirodi pre svega više govore o tome da je i autor podsmevanja zahvaćen neuobičajenim ponašanjem, nego da je otkrio nešto što zaista zaslužuje da mu se on i još neki drugi smeju.

Najteže su one situacije u kojima su prisutne ili kombinacije ili sve od navedenog. Pa na primer, kada nešto u osnovi smešnije od samog podsmevanja proizvodi posledice koje su tragične, a za šta je uzroke moguće tražiti u ponašanju koje se ne bi moglo smatrati uobičajenim. Oni neiskusni u podsmevanju lako mogu da se povedu pogrešnom pretpostavkom da će ukupna komplikovanost svega navedenog iz neobjašnjivih razloga omogućiti lakši pristup materiji. Ne, ponekad ne biva tako, posebno kod onih koji se u materiju smešnog razumeju. Ko ne veruje, nek pročita Nušićevu "Devetsto petnaestu".

Protekli bliski dani, zaključno sa trenucima kad se ovaj tekst piše (subota, 13. april, 13.45) bili su kvaliteta koji pruža dva izbora. Da se čovek zavitlava na silu ili da - poveden iskustvom, osećajem, znanjem, intuicijom, čime god - iskreno i bez foliranja kaže: "Sa ovim se ne vredi takmičiti". Komični ljudi, koji donose tragične odluke; neozbiljne osobe sa iluzijom sopstvene ozbiljnosti; samouverena dosetljivost koja proizvodi nadrealne dosetke... Kako je humor delimično ukazivanje na napuštanje zdravorazumske logike, dođu ponekad tako masovna i flagrantna kršenja svakog logičkog zakona da jedino što ima smisla jeste odmahnuti rukom i zaćutati. Štrajk ćutanjem je, ako ne najbolji, onda sasvim dobar odgovor tamo gde pretežno mišljenje i pretežni govor više ne proizvode razumne posledice. U obzir dolazi i štrajk ozbiljnošću, kao alternativa koja služi adekvatnom popunjavanju zadatog prostora, a onda kada ničim drugim prostor nije pametnije popuniti.

U to ime, a pošto je prostor i ovog puta adekvatno popunjen, vidimo se za par nedelja, ko svih ovih 319 puta, svake druge nedelje (sem praznicima) u dvanaest godina.

Ako smehu opet bude mesta.

A biće, naravno, glavu gore.