U DRUŠTVENOJ organizaciji, hajdučija je opstajala u onoj meri u kojoj je imala oslonce u jatacima. Vreme je da naše karaktere dokazujemo i u borbi sa jatacima. U toj borbi se iskazuju snaga nacionalnog karaktera i sposobnosti da se on izbori za sopstveni opstanak. Zaključak je dakle: da je problem našeg duha i karaktera borba sa raznim jatacima. Oni su dobri kad su verni onima koji se bore za pravdu, ali su najveća opasnost kad služe drumskim razbojnicima.

Srbin gastarbajter je konačno uništio i unazadio srpskog malograđanina na isti način kao što je ovaj uništio seljaka i hajduka. Njegova pokolenja neće imati nikakvo saznanje o hajdučiji, a ako ga i steknu, oni će ih se gnušati. Onog dana kada je srpski gastarbajter u Minhenu ili Malmeu kupio mantil za svog kućnog ljubimca i njega prihvatio kao druga u kući, kucnuo je zadnji čas svim našim uspomenama na hajdučiju koja nas je duhovno hranila u nizu generacija. Problem je i u tome što se Srbin gastarbajter ponosi svojim, takvim statusom, a neki labavi karakteri idu dotle da se stide svog nacionalnog izvora. Kad neko dođe do tog nivoa, ne treba se ni čuditi što se otisnuo u beli svet. On će takav biti i prema onima koji su ga primili. Kod ovakve strukture karaktera veći je gubitnik onaj ko ga dobija za prijatelja ili saradnika od onog ko ga je izgubio.

SRBIN ima nesporne, od prirode date intelektualne sposobnosti, one koje Jovan Cvijić opisuje na sledeći način:

"... U Šumadiji sam imao najviše prilike da se divim seljacima široke i objektivne inteligencije, koji posmatraju stvari i događaje i daju svoje mišljenje tek kad se potpuno obaveste. Sem toga najdarovitiji shvataju mnoge stvari intuicijom i osećanjem. Često mi se učinilo da nepismeni ljudi, koji imaju ovu duhovnu širinu, mogu suditi katkad pravičnije nego školovani ljudi zavedeni političkim ili drugim strastima. Bogati seljaci, čak i najinteligentniji, retko daju svoju decu na dalje obrazovanje. Ona ostaju seljaci; ali su njihove njive i livade najbolje obrađene i najbolje se održavaju, njihove su kuće najčistije a domaća ekonomija najbolje uređena. Naročito se kod njih održavaju predanja i narodni običaji, koji su deo zajedničkog nasleđa. Cenjeni od svih, oni služe kao primer selu i kraju. Grubosti u svakodnevnom životu, koje se uopšte mogu posmatrati kod seljaka, skoro nema kod šumadijskog stanovništva. Na osnovi patrijarhalnog života razvila se naročito u ovoj seljačkoj klasi visoka moralna kultura, sa velikim uzajamnim poštovanjem, iskrenošću i poštenjem."

POŠTENjE se dokazuje delima tamo gde se dela cene. Kod nas važi pravilo da se ono dokazuje rečima onih koji se obraćaju masi, koja ne ume i ne može da ceni dela. Tamo gde nema dela, samo još prazne reči imaju neko značenje. Ako se tvrdi da se ono meri rečima; onda se sa pravom moramo upitati: O kojim delima je reč, a pre toga, kome su ona učinjena?

Nije jednako časno, pošteno i dobro delo učinjeno onom od koga se zavisi i nekom jadniku koji nikad ni na koji način ne može da ga uzvrati. Dobrota nije u samom delu ili činidbi, već u očekivanju koja iz nje proizilaze. Dobra dela učinjena iz koristoljublja se ni na koji način ne mogu tretirati kao dobrota. Ona su samo lažna dobrota i u očima onog ko ih čini. Srbin po svojoj prirodi nije u takvoj dobroti otišao tako daleko kao drugi evropski narodi. Dobrota nekog dela se sve manje ceni po onom što je učinjeno, već po onom kome je učinjeno. Kad takav čovek ode u svet i kad se kao gastarbajter uključi u rad na traci, njegovo ponašanje dobija formu koju sam zatekao u jednoj fabrici u Nirnbergu:

OVIM povodom je interesantno jedno iskustvo koje se odnosi na ponašanje našeg seljaka koji je u Srbiji pre toga postao industrijski radnik, a potom otišao u Nemačku i tamo postao radnik na traci, ali po njihovim pravilima i standardima. Obilazeći tu fabriku sa jednim od njihovih direktora upitao sam ga:

POLITIKA KAO VEČNA ZABAVA POLITIČKE teme su kod nas "osnovna delatnost" kod onih koji ništa ne znaju o politici, ali im ona popunjava slobodno vreme. One su večna zabava za neznalice, kako tvrdi Erazmo Roterdamski. Možda se baš u tim razgovorima nalazi njihova sreća ili uteha. Srećna je država u kojoj se takvi bave političkim raspravama ili praznim razgovorima koji nemaju kraja. Daleko je složenija situacija ako se razgovori odvijaju na način da baš takvi odlučuju o sudbini naroda i da u tu svrhu vode prazne razgovore. Odluke koje takvi donose su radost za njih i tuga za narod koji treba da ih sprovede.

"Da li u njoj ima Jugoslovena?"

"Koliko znam, ima ih četvoro", odgovorio je on.

Dok smo obilazili fabriku, u masi radnika koji su disciplinovano izvršavali svoje zadatke, obratio sam se jednom od njih i upitao ga:

"Odakle si, burazeru?"

"Iz Sombora", odgovorio je on.

"Koji posao radiš ovde?", bilo je moje sledeće pitanje. "Šloserski", odgovorio je on.

Razgovor je time završen.

DIREKTOR me je posle toga upitao: "Da li ga poznajem?"

"Ne", odgovorio sam mu.

"Kako ste se baš njemu obratili, kad ovde radi 1.600 ljudi?" "Prepoznao sam ga po očima", bio je moj odgovor.

Direktor je bio radoznao, pa je nastavio sa pitanjima:

"U čemu se razlikuju njegove oči od očiju drugih radnika?"

Kada smo se dovoljno udaljili pokazao sam mu da taj radnik izvršava svoj radni zadatak, ali prati sve što se događa u hali, dok drugi radnici pomno gledaju u ono što rade ne zapažajući ništa drugo.

"Da li vi vidite da se on ponaša kao antilopa u blizini lavova. Svi releji su kod njega uključeni, a vaši ljudi su ovde kao da su u kavezu."

TAKO se ponaša violentni srpski radnik na fabričkoj traci. Njegove oči su ostale na poljani koju je ostavio u zavičaju. On zapaža sve što se radi oko njega. Ako se ova problematika razmatra u značenju napora koje on trpi, mnogo je dokaza koji potvrđuju da i njegov organizam trpi velike pritiske u procesu adaptacije takvom načinu mišljenja i ponašanja.

Veliki je napor potreban da se njegov duh usmeri ka izvršavanju samo jedne operacije u tom lancu. Statistika potvrđuje da se ljudi koji prolaze kroz tu adaptaciju lakše povređuju i da lakše obolevaju baš zbog toga što ih ograničenje pokreta u fabrici dovodi u stresne situacije. Čak i slobodno vreme koje takav čovek koristi u svom stanu za njega predstavlja teret, pošto ga doživljava kao duševnu stegu, ako ni zbog čega drugog, to zbog odsustva prirodnog ambijenta.

AKO ostane ovde u nekom od naših predgrađa, centralna preokupacija će mu biti politikanstvo o kome je bilo reči. On će se baviti onim što ga preokupira gubeći se u složenosti problema u kojima se oduvek snalazi na "svoj način". I ovu njegovu sklonost Cvijić opisuje na sledeći način:

"Teže je dati pravilan sud o političkim osobinama naroda u Srbiji. Razvitak unutrašnje politike i naročito spoljašnje zavisi od uzroka koji često nemaju veze sa političkim osobinama jednog malog naroda. Ipak ove osobine izgledaju očigledne, pošto je narod u Srbiji uspeo da stvori nezavisnu državu, da je održi i uveća i pored opasnog geografskog položaja i prilika često vrlo nepovoljnih. Ova je država stvarno napredovala u svima pravcima, naročito u moralnom i u intelektualnom pogledu; njen ekonomski polet bio je znatan. U toku stogodišnjeg slobodnog života narod je u Srbiji stekao više političkog iskustva nego ostali Južni Sloveni i iz njegove su sredine izišli neki državnici doista dostojni ovoga imena."

SUTRA: Vera u našem nacionalnom biću