U istraživanju karaktera srpskog naroda nailazi se na dve prividne suprotnosti. Na jednoj strani se nalazi ksenofobija koja dokazuje netrpeljiv odnos prema strancima, a na drugoj ksenofilija koja označava poštovanje, pa čak i ljubav, prema svemu što je strano. Logički sudovi ukazuju da je ovakvo objašnjenje neodrživo, pošto se suprotnosti ove vrste isključuju, barem na prvi pogled. Činjenica je, međutim, da se ovakvi stavovi u srpskom biću manifestuju kao održiva realnost.

U pojmovnom smislu gostoljubivost se dovodi u vezu sa gostom, sa nekim ko dolazi sa strane ili, po širem tumačenju, sa načinom na koji primamo i dočekujemo strance.

Srbin je tradicionalno gostoljubiv i spreman da od svoje sirotinje izdvoji sve da bi ugostio stranca. Sa pravom se Srbinu može uputiti kritika da je u tom smislu nesmotren, pa čak i naivan. Polazeći od sebe, on ne razmišlja o tome da li svaki gost zaslužuje da bude ugošćen.

DRUGA dimenzija ksenfolije ogleda se u tome da Srbin tradicionalno ceni strane proizvode, stranu robu, strane marke, a u poslednjih godina i stranu muziku i modu, pa čak i nauku. Ovim povodom vredno je pomenuti vreme kada je kao modni hit plasirana maksi haljina. Generalno posmatrajući, to je bila moda koja je zasluživala da bude opšteprihvaćena. Problem je bio u tome što je ona formirana prema antropološkoj građi Francuskinje ili Italijanke, ali ne i prema balkanskoj ženi na čijem telu i snažnim kukovima se gubila lepota te mode.

Kao autor jedne stručne rasprave odlučio sam da je potpišem imenom i prezimenom - Džejms Eliot. Tematika je bila lokalna do te mere da je nezamislivo da bi neki stranac sa tim imenom mogao da poznaje lokalne probleme. Sadržina priloga je bila takva da sam citirao domaće autore iz ove oblasti.

Takav prilog bi morao da izazove sumnju svakog čitaoca koji se bavi ovom oblašću u smislu identiteta autora "Džejmsa Eliota". Ispostavilo se da je to bilo moje najcitiranije delo. Posebno su me zanimali oni navodi u kojima se tvrdi da je to poznat američki profesor. Da li je i to dokaz ksenofobije ili ksenofilije u nauci?

KSENOFILIJA, inače, odlikuje male narode i one koji su siromašniji ili na nižem nivou razvoja prema vladajućim kriterijumima u svetu. Za njih je dobro sve što su usvojili veliki narodi, pa se ksenofilija te vrste javlja kao oblik mišljenja malih naroda. Zapazio sam da i veliki narodi kao što su Rusi, Indusi, pa i Kinezi, pokazuju neke elemente ksenofilije, a da neki mali narodi kao Jevreji, daju otpore toj pojavi. Kod Srba je ova odlika prenaglašena i ona se ogleda u raznim oblicima snobovskih imitacija.

U nekim slučajevima ona podseća na ponašanje adolescenata koji imitiraju stariju braću ili sestre. Ne može se sporiti da je i to opšteljudska odlika, kao ni to da ona ima svoje opravdanje i objašnjenje. Pitanje, dakle, nije da li je ksenofilija naša realnost, već u kojoj meri je ona prisutna u našem ponašanju, i usvojenim vrednostima i u našim karakterima.

LjUBOMORNI SAMI NA SEBE NAŠA nevolja nije u tome što smo ljubomorni na strance, već pre svega na svoje ljude. Ljubomorni smo sami na sebe, a suviše tolerantni prema strancima. U vremenu tranzicije to se kod nas ispoljavalo na krajnje nerazuman način. Strancima smo verovali i podržavali ih, a naše ljude tretirali kao nižerazredne, iako su mnogi od onih stranaca kojima verujemo ogrezli u daleko većem kriminalu. U tim okolnostima stranac je kod nas gospodin, a naš čovek je dostojan samo prezira.

U TOJ oceni moramo istaći da i u tome nepotrebno gubimo meru, te da strane vrednosti u nekim našim poimanjima obuhvataju elemente obožavanja, bez ikakvog opravdanja. To se vidi čak i kod najobrazovanijeg društvenog sloja. Mnogi među njima svoju učenost dokazuju citiranjem i navođenjem misli, čak i onih mislilaca koji to ne zaslužuju. Takvo ponašanje izvan granica koje se mogu opravdati, potvrđuje postojanje dubokih kompleksa niže vrednosti kod ljudi koji na taj način prikazuju svoje obrazovanje. Ono vremenom postaje deo karaktera ili sudbina i odličje iz koga se ne može izaći.

KSENOFOBIJA je kod Srba u izvesnom smislu odavno dobila arhetipsko značenje. Razlozi za to su u činjenici da "osim časnih izuzetaka", stranci, posebno oni iz daljine, nisu ovde dolazili kao prijatelji. Zbog toga su oni oduvek primani sa rezervom, imajući u vidu da su često bili obučeni u "jagnjeće kože". Ksenofobija nije produkt fantazije, već stvarnih opasnosti koje je Srbin proživeo u susretima sa mnogim prijateljima i neprijateljima. I danas se on svakog dana sreće sa istim opasnostima na isti način kao i u prošlosti.

Najkobnije posledice rušenja Berlinskog zida od svih zemalja Evrope imala je Srbija, koja nije imala nikakve veze sa njim. Njeni ksenofobični impulsi su opšteprihvaćani i pojačani našom osudom u svetskoj javnosti. Međunarodni sud pravde je u ovom veku kod razumnih ljudi samo razvijao osećaj ksenofobije, baš zbog toga što nam je i taj "pravedni svet" dao povode da se taj osećaj i to uverenje još više razviju.

SRPSKI nacionalni karakter se kalio u toj borbi između ksenofilije i ksenofobije, ali još uvek nije otklonjena opasnost da u tom kaljenju ne izgori. Za to mu je potrebna velika mudrost, a to znači sposobnost da se ne nađe na brvnu na kome se sreću interesi velikih. Staro je pravilo, da na takvom brvnu uvek plate ceh mali i nejaki. To su ozbiljni razlozi da se to kajanje izbegne i da nam ne služi na ponos ni to što u svetu imamo velike prijatelje, i neprijatelje. Od njih nam je važnija unutrašnja snaga.

Razlozi za ove tvrdnje su u tome što su stranci u toj našoj kalionici često potpirivali vatru u kojoj smo samo mi goreli. Konačan cilj ovih redova nije da se ksenfobija razvija, već da se gasi, a ističe se samo kao inspiracija da je pravilno shvatimo i da je koristimo kao motiv za okupljanje oko jedne "naše ideje".

JASNO naglašavanje ove konstatacije proizilazi iz činjenice da je u našem karakteru odavno usvojen stav da je u našem okruženju sve ili crno ili belo. Zbog toga ove redove treba koristiti kao kritiku naših intelektualnih duhova koji školovanjem na stranim univerzitetima postaju navijači onih zemalja u kojima je takvo obrazovanje stečeno. To je prirodno stanje stvari, ali nikad nije bilo od koristi pošto nam onemogućava da upoznamo i druge horizonte. To u ovom slučaju znači da sagledamo u kojoj meri se i tuđi stavovi i interesi prekpapaju sa našim. Tužno je saznanje da smo i danas skloni da se duboko klanjamo strancima i da naše vrednosti stavljamo pred njihove interese i pod njihove noge. Pri tom se posebno ističu naši obrazovni program i njihovo nesvesno uništavanje za buduća vremena.

ZAKLjUČAK Arčibalda Rajsa o odnos prema našim sposobnim ljudima nas opominju i on glasi:

"Ta ljubomora kaste zvane 'inteligencija' srpskog naroda, ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. 'Otmeno društvo' u njoj ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan."