NAJVERNIJE opise tipova i varijeteta našeg naroda dao je Jovan Cvijić koji je postavio sjajne naučne osnove za njihovo opisivanje i tumačenje. Iz tih razloga njih koristimo kao polaznu osnovu za ovaj rad, ukazujući na neke specifičnosti koje je donelo vreme posle njega. Ne tretirajući centralnu i južnu Srbiju u geografskim i političkim granicama, neophodno je da se predstave dva srpska varijeteta: planinski i ravničarski.

Oni se razlikuju po fiziognomiji, po mimici, po gestikulaciji, pa čak i kinestetički, odnosno po pokretima i gestikulaciji. Iz toga sledi zaključak da se ovi varijeteti razlikuju i po karakterima i temperamentu. Takva podela ima veze sa geografskim uslovima u kojima se to biće razvija, neguje i formira.

DRUGA podela bi se mogla zasnovati na regionalnoj osnovi u nekoliko karakternih varijeteta i to: Južnomoravski istočni, Južnomoravski zapadni, Moravski istočni, Moravski zapadni, Timočko-stiško homoljski, Šumadijski, Kolubarsko- zlatiborski, Sandžački i Mačvanski.

Ma gde da su se našli, ljudi koji su živeli u seoskim planinskim oblastima bili su prinuđeni da se bave stočarstvom. Zbog toga su oni razvili neke odlike koje ih čine sličnim. Time je samo potvrđena Cvijićeva teza o uticaju prirodnog i geografskog faktora na čovekovo biće i, naravno, na njegov karakter. I pored velike sličnosti koja odlikuje srpski narod, postoje još uvek vidljive regionalne varijacije u njegovom etničkom biću.

One nestaju pred našim očima, ali su još uvek lako prepoznatljive za svakog dobrog posmatrača koji je imao prilike da se upozna sa njim. U ovom slučaju, osim geografskih činilaca, koji su očigledno imali veliki uticaj na formiranje fizičkog bića našeg čoveka, postoje i istorijske okolnosti koje su ga oblikovale, posebno u njegovoj karakterologiji.

JUŽNOMORAVSKI istočni varijetet je u prošlosti živeo u neposrednoj blizini bugarskih plemena, pošto se ta granica više puta menjala, pa je na obe strane granice formiran skoro identičan krajinski etnički identitet. On se karakteriše vrednoćom i preduzimljivošću, koja služi za primer ostalim srpskim varijetetima. U karakternom smislu ljudi ovog dela Srbije su u najvećoj meri pokretljivi, štedljivi, egoistični, samoživi i nisu spremni na požrtvovanje za druge.

Kao učenik gimnazije imao sam prilike da mlade ljude ovog varijeteta posmatram u svom bliskom okruženju i da zapazim da je naše drugarstvo i saživljavanje sa doseljenim Crnogorcima, metohijskim Srbima i onima koji su došli iz Sandžaka, bilo daleko intenzivnije i prisnije od onog sa mladim ljudima tog varijeteta. Ta karakterna odlika se vidno pokazivala i kod mladih ljudi - srednjoškolaca. Oni su bili najbrojniji među nama, ali nam nisu ostala lepa sećanja na mladalačko druženje sa njima, baš zbog tog egoizma, iako smo se divili njihovoj vrednoći. Sve provere koje sam vršio kasnije su potvrdile ovo zapažanje.

ZAPADNI i južnomoravski karakterni varijetet se nijansno prelivao prema karakteru kosovskih, a posebno metohijskih Srba. Za razliku od Istočno moravskog varijeteta, koji je nastao kao sublimat srpskih i bugarskih karaktera, zapadni je bio sublimat srpskog i tursko-arbanaškog karaktera. Njega je bilo teško objasniti i shvatiti baš zbog toga što je bio kompleksan i višeslojan.

U sredini u kojoj sam odrastao bilo je mnogo sveta koji se doselio iz tih krajeva. Oni su u nov zavičaj donosili mnoge odlike svog ranijeg zavičaja, koje je bilo teško objasniti. Kasnije sam deo radne karijere ostvario na Kosovu, a potom i u Metohiji i na licu mesta potvrdio ona zapažanja koja sam imao u rodnom kraju posmatrajući u najranijoj mladosti one Srbe koji su se doselili iz tih krajeva.

MNOGO toga što se moglo zapaziti u njihovim karakterima je bilo slično ostalim ljudima sa kojima su živeli u istom regionu pre dolaska u nov zavičaj - Toplicu. Opšte zapažanje je ostalo nepromenjeno. Za razliku od južnomoravskih Srba sa istoka, sa kojima je bilo teško i skoro nemoguće razviti iskreno prijateljstvo, sa kosovskim i metohijskim Srbima je bilo lako postati prijatelj. Oni su bili nesebični u prijateljstvu, ali je put od njihovog prijateljstva i spremnosti na zlo, bio suviše kratak. Oni su nam bili prijatelji krajnosti, spremni da učine svako dobro, ali i svako zlo.

Živeći i radeći u metohijskom ambijentu, zapazio sam da su pojedina mesta sačuvala izvorne srpske karakterne odlike iz dalje prošlosti, pa čak i dijalekt koji je blizak srednjovekovnom govoru u ovom prostoru. Sa velikim interesovanjem sam pratio dalji razvoj tog dijalekta, koji je već izgubljen u ovoj generaciji.

IZVORNA SRPSKA TRADICIJA ZAPADNOmoravski varijetet je u prošlom veku pretrpeo manje promene pre svega zbog manjeg kretanja stanovništva. Najmanja dinamičnost mu je omogućila da sačuva izvorne karakterne odlike. U njemu su na najbolji način integrisane srpske karakterne odlike iz prošlosti i vremena u kome živimo. U njemu je sačuvana izvorna srpska tradicija i sva kvalitetna obeležja srpskog karaktera.

Tako je to izgledalo u vremenu kada su se u novom zavičaju pokazivale i negovale stare karakterne odlike.

ISTOČNOmoravski varijetet je takođe negovan u prigraničnom području sa Bugarskom, ali je u njemu bugarski element nacionalne sublimacije daleko manje zastupljen. U ovom slučaju, valja imati rezerve na takve stavove, pošto su pojedine enklave očuvane u izvornom obliku. U ovom varijetetu se u velikoj meri pojavljuju vlaške karakterne odlike koje su se početkom prošlog veka u mnogo čemu razlikovale od srpskog nacionalnog bića. Pošto su odnosi između tih dvaju naroda bili kvalitetni, a oba pripadaju istoj veroispovesti, nacionalna sublimacija se razvijala do te mere da su se s vremenom formirale slične karakterne odlike. Razume se, da će ovaj proces potrajati još nekoliko decenija, kao što je to slučaj i sa drugim entitetima, ali je već danas izvesno da je zajednički suživot već učinio svoje.

ŽIVOT je pokazao da je njihova veza sa zavičajem bila labavija nego kod drugih entiteta, pa su oni pokazali spremnost da napuste ovu zemlju i da se rasele po svetu. To ukazuje na činjenicu da se oni nisu do kraja stopili i sa našim bićem i da je ta labavija etnička veza imala za posledicu njihovo veliko raseljavanje. Od koristi je da se prezentira još jedno iskustvo koje predstavlja i njihovo ponašanje prema našim vrednostima u zemljama gde su se odselili.

Bio sam vođa jedne sportske ekipe koja je gostovala u gradu gde je broj naših iseljenih Vlaha relativno veliki. Broj gledalaca je bio neočekivano veliki, a njihovo navijanje za našu ekipu je bilo impresivno. Ono zaslužuje dalje izučavanje, ali se ne može zanemariti kao realnost sa kojom smo se sreli na terenu.

SUTRA: DUGO STAPANjE NAŠEG NARODA