U OVOM delu na više mesta je navedeno da je tradicionalna arhetipska nesloga slovenskih plemena bitno uticala na formiranje srpskog nacionalnog duha i karaktera. Ona je imanentna našem biću i prati nas kao zla kob još iz vremena kada smo se naseljavali na ovom prostoru. Pošto slovenska plemena u to vreme nisu imala jasnu nacionalnu identifikaciju, nesloga se ispoljavala u obliku sukoba između bratstava. Prijateljstva su bila kratkotrajna, neprijateljstva duga i teška, a često i žestoka.

U našim životima njih često vodi jedan teško shvatljiv - iracionalan pojam preuzet iz turskog jezika - inat. On ponekad dobije takve dimenzije da postoje ozbiljni razlozi da se kao nacija zabrinemo za karaktere obuzete inatom. Inaćenje u našem duhu postaje tako snažan destruktivan motiv da lako savladava naš duh.

U SITUACIJI kada ljudskim karakterima vladaju nesloga i inaćenje, teško je okupiti se oko jedne ideje i formirati nacionalni ideal i cilj. Tada se nacionalna energija zaokupljuje sitnim idealima, pa nacionalni duh postaje razdrobljen. U tim uslovima, samo snažna ličnost harizmatičnog vođe, sposobnog da razbukta emocije masa, može da odigra ključnu ulogu u plasiranju nacionalnih ideja, ili interesa.

Pojam velikih ideja treba tumačiti po nivou prihvaćenosti, ali i po sadržaju. Pošto male nacije ne mogu da razviju velike ideje, to se kao velike u njima tretiraju one koje imaju najveću ili opštu prihvaćenost. One se ne prihvataju po svom sadržaju, već po načinu na koji se plasiraju i ličnosti vođe oko koga se ljudi okupljaju.

OVIM povodom su vredne pomena misli koje je na više mesta izrekao i ponovio Adolf Hitler, u delu "Majn kampf", prema kojima:

Mase se ne pridobijaju razumnim argumentima već razbuktavanjem emocija.

Masama ne treba govoriti o argumentima, već samo o velikim, konačnim ciljevima.

Njima treba prići sa osećanjem i verom, pošto lakše veruju nego što razumeju. Po toj logici, do vere se najuspešnije dolazi emocijama, pošto je put ka razumevanju daleko duži i složeniji. Ove misli u velikoj meri oslikavaju srpski karakter.

U svojoj površnosti naše biće ne želi da prepozna snagu argumenta. Ono se zadovoljava obećanjima, ne upuštajući se u to da li su ona realna i ostvariva. Ona će se ionako razbiti i razdrobiti, sama od sebe.

PROGRAME stranaka u našem ambijentu već godinama niko ne pominje, niti oni imaju bilo kakav značaj. Uostalom, ionako ih se niko ne pridržava. Od njih su važnija obećanja, kojih se takođe niko ne pridržava, a posle toga i ne seća. Nije značajno da li je izvodljivo ono što je obećano, ako je već obećano. Zbog toga se podrška birača, posebno malograđana, dobija na nivou obećanja. Inteligencija po običaju uvek misli suprotno i glasa protiv, ali njeni glasovi u našim uslovima ništa ne znače.

Seljaci su u tom smislu daleko pouzdaniji od malograđana, pošto i oni glasaju protiv. Oni manje veruju obećanjima, pošto, po pravilu, imaju svest o tome da stvari treba postaviti na glavu da bi pravilno stajale. Oni svoju bazu nalaze u imanju i porodici, te im obećanja ništa ne znače, a ona obično ne dosežu do njega.

OSTVARIVANjE velikih ideja zahteva sistematski rad i visok stepen organizacije. Srbin je individualac koji, kako je istaknuto, teško podnosi okove organizacije, pa se zbog toga zadovoljava realizacijom onih ideja koje su svojstvene njegovom biću, ali ne i njegovoj grupi. On je onoliko jak kao pojedinac koliko je slab kao član grupe ili tima.

Ovim povodom je vredno istaći da sve naše tvorevine koje se javljaju kao plod više ruku ili uma u daleko većoj meri nose obeležja individualnosti onih koji su ih stvorili nego što je to slučaj kod drugih naroda. I to je razlog da se velike ideje rastaču i pojavljuju kao mali mlazevi. Sve to su posledice spremnosti našeg bića da njegove dizgine lakše drži u rukama neko drugi, a bez njih se ne ostvaruju veliki ciljevi. Jednostavnije rečeno, Srbin nije timski igrač.

POSTOJI još jedan argument koji sprečava realizaciju velikih ideja u srpskom nacionalnom biću. To je sklonost da se ne prihvati da je neko moj, ili naš, bolji od mene. To je razlog da se čini sve da se baš to neutrališe, da se ne usvoji na način sličan onom koji je nekada zastupao Heraklit opisujući Efežane, kad je istakao: "Nema u našem gradu mesta za najbolje."

Razjedinjene snage uvek koriste neprijateljima, a u našem ambijentu, susedima. Tu našu slabost su neprijatelji obilato koristili u prošlosti, a i danas nismo daleko od tog stanja. To znači da se nismo odvojili od tradicija starih Anta i Veneta. Nije nam velika uteha to što smo gostoljubivi, veseli i časni ljudi ako sve to ne koristimo za dobro svoje nacije. Još iz vremena stare Grčke postoji jedna mudrost u kojoj se nacija najbolje drobi ako je vode stranke i lideri koji se bore za vlast i pritom se služe nerazumnim argumentima i nemoralnim sredstvima. Svaki put kad gledamo našu političku scenu treba da se zapitamo: da li su stari Grci zaista bili tako mudri?

PUTOKAZI su nam jasni, ali je šteta što oni ne hodaju umesto nas i pored nas. Onaj ko se pogrešno usmerio nikad neće stići tamo gde je namerio. To je razlog da se ozbiljno zabavimo pitanjem da li su naši putokazi dobro okrenuti, kao i ko ih drži u rukama kad ih postavlja pred nas. Vredno je istaći da smo tradicionalnu neslogu prevazilazili samo u situacijama kada se pred nama našao ekstremno sposoban i autoritativan vođa, sposoban da razjedinjene snage okupi oko jedne ideje. Svaki put kad se to dogodilo iskoračili smo napred i pokazali pravu snagu ovog naroda.

Pod slabim vođstvom u srpskom etnosu je sve išlo naopako. U ovakvim situacijama javlja se problem naše nespremnosti da podržimo "jake" vođe, iako imamo svest o tome da samo tako ostvarujemo nacionalni prosperitet. Ozbiljno vođstvo podrazumeva čvrstu disciplinu, a to je oduvek bila slaba strana našeg bića. Zbog toga su nam nepoželjni jake vođe i ozbiljno vođstvo. I na ovom mestu valja upotrebiti još jednu tursku reč po kojoj je naša sklonost ka javašluku jača od želje da disciplinovano izvršavamo svoje dužnosti. Takvi smo "dok ne dogori do nokata". Posle toga sve je kasno.

TO ZNAČI da postoji nešto iracionalno u našem biću što se svodi na poznat stih Đure Jakšića koji glasi: "Izginućemo, ali slobodni!"

Logički stav je da nećemo izginuti, pošto samo živi možemo da se borimo za slobodu. Razumno biće se ne može ponositi grobovima, već životom koji je okrenut ka borbi za prosperitet. Iz svih tih razloga, naša sudbina je bila da se večno branimo i da smo u defanzivi prema svima, pa i prema sebi. I danas se te odlike jasno prepoznaju u našem nacionalnom biću. U ovom kontekstu treba uporediti smisao duha engleskog nacionalnog bića: "Mi nemamo večne prijatelje. Samo su naši interesi večni."

ZA ČIJU ČAST SE BORIMO

SA NAŠIM iracionalnim stavom da ćemo se boriti za svoju čast, a da pritom nemamo jasan stav šta taj pojam znači, idemo u sunovrat. Ako i njega usvojimo, moramo imati svest o tome da se i za čast možemo boriti samo ako smo živi i dok smo živi. U razdrobljenoj naciji, i pitanje borbe za čast gubi logički smisao. To znači da se moramo upitati: za čiju čast se borimo, svoju, svog šefa, svoje partije, svoje ideologije, svoje klase, svog kralja ili kluba za koji navijamo?

(SUTRA: Opstanak među vukovima)