DA bi se jasnije odredile pozicije intelektualca i malograđanina, koji se nalaze na suprotnim stranama, odnosno provalije koja se nalazi između njih, trebalo bi prethodno definisati ko su akteri koji se nalaze na tim stranama. U tom smislu, pojam intelektualca je nešto sporniji, pošto je na tim kapijama uvek bila velika gužva. Mnogi pokušavaju da uđu u taj sloj i rado se spajaju sa njegovim statusom, ali je ostalo sporno pitanje: da li su se saživeli i sa njegovim bićem? To je "partija" u koju se svi rado "učlanjavaju". I bogati i uspešni žele da su u njemu.

Nikad se u Srbiji niko nije ljutio kad su mu upućene reči: "Vi ste obrazovan i pametan čovek, pa ćete me razumeti!" Ova poruka je jednako uspešna kao komplimenet u obliku: "Lako je vama, lepim ženama." Pitanje koje iz ovih stavova sledi glasi: koja se skrivena energija krije iza tih reči?

PITANjE je suviše kompleksno, pa ćemo ga, kao i mnoge druge pojmove sadržane u ovom radu, pojasniti do mere do koje je to moguće. S tim u vezi vredno je pokazati ona gnezda iz kojih se može izleći ptica koju svrstavamo u intelektualce. Oni u našem ambijentu mogu da se izlegu u gnezdu: intelektualaca, malograđana ili seljaka.

Ovim povodom je vredno da se razgraniče pojmovi koji se u našoj sredini godinama pogrešno poistovećuju. Kad se kod nas kaže da neko potiče iz intelektualne sredine, pritom se najčešće misli da potiče iz porodice u kojoj su roditelji formalno obrazovani, odnosno završili su neke škole i pripadaju nekom činovničkom zanimanju. Tako bi se u našem narodu to definisalo. Upravo je to meta u koju se gađa ovom strelom. Po toj logici, ljudi koji obavljaju radnička zanimanja, ma koliko da su ona zahtevna i kreativna, ne pripadaju tom sloju. Zbog toga su njihovi potomci isključeni iz pripadnosti gnezdu intelektualaca. Prema toj logici, potomci seljaka domaćina i časnog čoveka, po definiciji, pripadaju nekom najnižem društvenem sloju.

RAZLOZI zbog kojih se otvara ovo pitanje su u činjenici da je najveći broj velikana srpskog roda potekao iz seljačkog gnezda. Pod tim podrazumevamo visoke intelektualce, koji su zadužili ovaj narod po tome što su stvorili najvrednija dela. Vredno je da se i ovom prilikom ponove zapisi Mihajla Pupina, koji je u svojim memoarima opisao pečenu gusku koju mu je majka spremila za put u Prag.

Mnogi seljački sinovi su pečenu gusku ili pile poneli u torbici kad su polazili u svet. Iz tih razloga, prave intelektualce ne razvrstavamo po torbici koju su sa sobom poneli, niti po onom što je u njoj bilo. Razvrstavamo ih po onom šta su poneli iz porodice, po časti, moralu i drugim vrednostima koje služe na čast ovom narodu, a koje se ne pakuju u torbicama koje nam majke daju pri polasku.

PORUKA ovog dela nije u tome da li potičemo iz seljačke ili intelektualne porodice, već u tome šta nosimo iz nje. Kao profesor sam bio opterećen ovom tematikom i činio napore da proveravam tako usvojene stavove prema životu, bojeći se da sam duh seljaka suviše podigao. Zbog toga sam sa dužnom pažnjom pratio rezultate mojih studenata i na njima sam potvrdio ove zaključke. Moji najbolji studenti su, mimo očekivanja, i to po pravilu, bili iz niskih socijalnih slojeva, a to znači iz radničkih i seljačkih porodica. To je bio razlog da se ovo pitanje razjasni i prenese na teren motivacije.

Logično je bilo pretpostaviti da će deca najobrazovanijih ljudi, po svim teorijama o uslovima odgoja, biti najbolji studenti. Bez prava na generalizaciju, ističem da je stvarnost potvrdila upravo suprotne zaključke. Bez želje da se bavim ovim pojmovima u naučnom smislu, usvojio sam samo jedan argument. To je činjenica da su studenti koji potiču iz niskih društvenih slojeva, naravno samo oni ambiciozni, imali jače motive borbe za život. Oni su imali svest o tome da nazad ne mogu.

NIJE reč o tome da su seljačka ili radnička deca bolji studenti. Reč je o onim studentima koji su pokazali snažne motive i volju, dakle želju da uspeju. Po toj logici, u prvom planu su motivacija i osećanje da ne postoji odstupnica. Takvo stanje i ponašanje odlikuje jake karaktere, i ono ne postoji kod onih ljudi koji ga nisu izneli iz kuće. Pritom nije od značaja da li je to seljačka ili radnička, pa i malograđanska sredina, već kakva je atmosfera u njoj.

Istinski intelektualac ne može biti nerazuman, neradan, ili svojeglav. Njega krasi sposobnost razumnog mišljenja, ali i postupci koje realizuje u stvarnom životu, oni postupci koji takvo mišljenje razvijaju, sprovode i primenjuju. Iz tih razloga, neprihvatljiva je teza da se obrazovanje, formalno ili faktičko, dovodi u vezu sa pojmom "intelektualac". Upoznali smo mnoge obrazovane ljude koji nisu razvili proces mišljenja i koji su nesposobni da prepoznaju čak i osnovne pojmove o životu, pa i svojoj profesiji.

AKO je na ovakav način predstavljen karakter srpskog intelektualca, onda je jaz između njega i srpskog malograđanina veliki, skoro nepremostiv. Oni žive u istoj sredini, jedan pored drugog, kao dva strana tela. Intelektualac se ignorantski odnosi prema malograđaninu, čineći sve da ga ne primećuje, čak i kada ga gleda u oči. On ga gleda, ali ga ne primećuje. Takvo ponašanje je očigledno racionalno, pošto se svako drugo svodi na izveštačen odnos koji se prihvata samo kada se mora i dok se mora.

Mudrost takvog odnosa se svodi na to da on ne bude prividan. Malograđanin u tom odnosu ima drugačiju poziciju po tome što čini sve da se približi onom koga uvažava kao pravog intelektualca. Dok prvi želi da se udalji od drugog, drugi želi da mu se približi. Problem je u tome što ta želja za približavanjem nije odraz iskrenog poštovanja, već lažne pripadnosti i imitacije.

U DRUŽENjU malograđanina sa intelektualcem, ovaj prvi vidi svoju promociju, a drugi ima svest o tome da se takvo druženje prihvata samo u meri u kojoj je korisno, za onog ko sa tim trguje. To je onaj slučaj kad se primitivan čovek obogatio, pa je njegovo bogatstvo prilika intelektualcu koji prihvata takvo prijateljstvo da se "ovajdi", a za bogataša da se promoviše u intelektualnom svetu. I to je realnost sveta kome pripadamo, pa i našeg društva.

U toj trgovini oba učesnika dobijaju ono što nemaju, a prodaju ono što na taj način gube u svom svetu. To znači da oni tako okreću svoj svet protiv sebe.

SOCIJALNA PROMOCIJA

VREDAN je pomena slučaj jednog bogataša skorojevića koji je kao dete gledao klavir u kući seoskog lekara. U životu se nije smirio dok ga posle mnogo godina kao tajkun nije kupio. Uspeh mu je bio da je doktorova ćerka svirala na njemu na dan kad je u njihovoj kući otvarao svoj trgovački centar. Pošto sam bio svedok tog događaja, zapazio sam tužnu scenu kad je doktorova ćerka shvatila da je ona tu zbog njegove socijalne promocije i kompleksa koje je vukao iz ranog detinjstva, pošto je njegova majka bila kućna pomoćnica kod tog doktora. Sve ostalo nije vredno pomena.

(SUTRA: Razdrobljeni nacionalni ideali)