MNOGI istraživači koji se bave karakterologijom našeg naroda lako upadaju u zamku kontradikcije kada tvrde da je Srbin prirodno inteligentan, a u tekstu posle toga opisuju njegovu naivnost i nesnalaženje u složenim istorijskim okolnostima. Kada to tvrdimo, mi koji pripadamo ovom etnosu, prirodno je da očekujemo da nam se ospori autentičnost takvih tvrdnji zbog pristrasnosti. Do sličnog zaključka je došao i Arčibald Rajs, koji nije pripadao ovom etnosu i koji je bio dovoljno britak kada nas je kritikovao zbog načina korišćenja inteligencije, tog najjačeg oružja, koje može da ima jedan narod.

"Vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovu mane onih koje vi nazivate svojom "inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete."

UPRAVO iz te zamke teško se izvući nakon obrazloženja izdaje i zakletve u situaciji kada je jasno da je Drugi svetski rat odneo mnoge srpske živote od srpskog metka. U osnovi svega je bila ideološka premisa do koje u fundamentalnom smislu još uvek nije dopreo srpski nacionalni duh. Ideja o nevoljama pred kojima se nalazimo je morala biti poznata našem građaninu, a posebno seljaku. U vlasništvu nad njivom, livadom i volovima, on je potvrđivao svu ovozemaljsku sreću.

Onaj ko se bori protiv toga i diže socijalnu revoluciju obećava mu samo to da će mu ih oduzeti i lišiti ga baš te ovozemaljske sreće. On je usvojio parolu socijalne pravde, ali onu koja mu oduzima izvore života. To je bila pravda koja ga tera da svoju porciju napuni na zajedničkom kazanu. Imamo li pravo da posle ove konstatacije tvrdimo da je Srbin inteligentno biće?

AKO se kao krajnji rezultat svega toga javlja pucanje na brata iz ideoloških razloga, onda se moraju ozbiljno razmotriti sve konstatacije o tome da smo mi visoko inteligentan narod. Zar nam realnost koju gledamo pred sobom ne pokazuje da smo prošli vek uzalud proćerdali uništavajući se između sebe i služeći budalastoj viziji budućnosti. Da li je došlo vreme da progledamo i da vidimo sebe u ogledalu? Dok su drugi zgrtali bogatstva mi smo se i krajem prošlog veka rukovodili idejom:

"Imaš kuću vrati stan!"

Kao posledica tog fanatizma smo veliki deo naše ekonomske akumulacije plasirali u vikendice po primorju koje nikad nisu bile naše. Ove činjenice se navode sa motivom da se ukaže na to da se zabavimo pitanjem naše nacionalne inteligencije i da o njemu izgradimo kritički odnos. Narod koji je napravio toliko ozbiljnih grešaka i koji se nije snašao u složenim istorijskim okolnostima, mora da se uhvati za glavu.

TEŠKO je dokazati da je mudar onaj ko pravi takve greške i ko ih ponavlja. Ako je jedan narod našao razloge da vodi bratoubilački rat zbog socijalnih motiva, onda se on mora zabaviti samim sobom, a pre svega svojom inteligencijom. Razlozi za ovu tvrdnju su u činjenici da se sukobi i ratovi sa drugima ponekad ne mogu izbeći, a sukobi u bratstvu i naciji su dokaz nesnalaženja i nemogućnosti da se obuzdaju primitivni nagoni. Naučni radnik koji navodi ove činjenice treba da dokaže da je narod koji ima takvu sudbinu inteligentan ili je zaslepljen. On je bez sumnje inventivan i maštovit, ali i pored toga, zbog jake individualnosti nije sposoban da tu energiju podigne na nacionalni nivo. Bolje rečeno, on nije sposoban da poveže razvezane niti zajedničkih interesa.

PREKASNO GAŠENjE POŽARA LAKOVERNOST i lakomislenost idu ruku pod ruku. Lakoverni ljudi ne vide vatru dok se ne razgori. Oni je ne prepoznaju u iskricama, pa zbog toga prekasno gase požare. Oni se, dakle, bave posledicama samo zbog toga što olako shvataju uzroke i prihvataju obrazloženja koja ne proveravaju. Zbog toga je kajanje sudbina takvih ljudi, a mi se često kajemo zbog naših već iznetih karakternih odlika. Zbog toga se treba čuvati iskrica zla.

Jedini razuman odgovor koji bi potvrdio ovu tezu se nalazi u sferi hijerarhije motiva koji opredeljuju takvo ponašanje. Srbin je iznad svega osvetoljubiv, pošto je borba za pravdu bila i ostala njegov životni kredo.

IZ TIH razloga u širim relacijama nije iznenađenje da su najveće žrtve ove vrste podneli Srbi i Rusi. Njih je pokretalo pravdoljublje, ali je baš ono zloupotrebljeno na najgori način. I jedni i drugi su podlegli podvalama mangupa iz svojih redova. Postoje ipak neke razlike u suštini stvari, a one se odnose na motive koji su čak i seljaka okretali u borbu za socijalnu pravdu. Ruskom seljaku je bila prijemčiva parola "zemlja seljacima, fabrike radnicima".

Pošto oni nisu bili vlasnici zemlje, to je značilo da je ta borba za njih bila isto što i borba za opstanak. U Srbiji je to pitanje bilo rešeno daleko uspešnije još u 19. veku. Srpski seljak je već bio vlasnik zemlje, pa kod njega nije postojao taj motiv. On je jednostavno bio izmanipulisan i uvučen u zlo, nesvestan toga da se ne bori ni za svoje niti za nacionalne interese. Rat koji je imao svetske razmere nije imao veze sa njim, odnosno sa njegovom zemljom, a baš njega, i samo njega, svom žestinom su bombardovali i saveznici i okupatori.

MOŽE se objasniti čak i to da je Srbin vodio narodnooslobodilački rat, kako je u knjigama opisivana našu socijalnu revolucija, ali ne i da u njemu uništavaju naša deca u ime socijalne pravde i formiranja boljeg i pravednijeg sveta. To dokazuje da je Srbinu nedostajala vizija budućnosti i dobra procena stvarnosti u kojoj se našao. To su najveće optužbe za intelekt i kolektivnu mudrost ovog naroda. On je pao na istorijskom ispitu, samo zbog toga što je emocionalno prihvatao lažne predstave o svojoj "boljoj" budućnosti.

PAROLA "hleba i igara" je opšteprihvaćena u tom svetu kao opasno opojno piće, ali se i od njega treba istrezniti. U kolektivnom srpskom biću, još uvek nije došlo do tog trežnjenja. Pandemija naše nacionalne lakomislenosti se nastavlja. I danas imamo problem da prepoznamo poruke po kojima zlatna brda i doline, koje nam se obećavaju, neće koristiti naša deca. Toga su svesni i naši prijatelji, jednako kao i neprijatelji. Svesni su svi, osim nas. I danas se "palimo" na reči "izdaja" ili "pljačka", ne razmišljajući o tome da su to ideje onih koji tako manipulišu našim slabostima i strastima. Iz tih razloga, moramo već jednom razviti svest da na pravi način protumačimo našu nacionalnu mudrost po kojoj:

"Ne jede se sve što leti!"

To znači, da moramo prepoznati to što se ne jede, a namenjeno je nama.

KADA smo kod narodnih mudrosti vredno je ovim povodom navesti i jednu vojvođansku koja glasi:

"Ne laje kera radi sela, već radi sebe!"

Iz toga sledi zaključak, da ni ono što leti, ni ono što laje, nije namenjeno nama. Zbog toga ih treba pustiti da laju i da lete, ali im se ne može poverovati da to čine za naše dobro. U tom smislu, svejedno je da li se ta "kera" nalazi u našem ili tuđem dvorištu. Time se htelo reći, da nam nije važno čiju partijsku knjižicu nosi kera koja laje. Kao zaključak javlja se samo jedna mudrost koju treba pozjamiti od verovatno najlukavijeg naroda na svetu - Engleza, koja glasi:

"Večni su samo naši interesi!"

Sve drugo su večne zablude iz kojih naš narod mora da izađe, ako već nije prekasno za budućnost naše dece.

SUTRA: NESLOGA NAJVEĆI USUD NAŠEG NARODA