U OVOM nastavku feljtona pozabavićemo se analizom velike nevolje s kojom se naš seljak susreo pred početak Drugog svetskog rata. Pošto potičem iz seoske sredine u kojoj je četnički duh bio moralni stav svih mojih seljaka, a u mladosti sam vaspitavan pod uticajem komunističkih ideja, ubrzo sam došao u poziciju da shvatim da u sistemu mog obrazovanja i tumačenja realnosti postoje velike pukotine. Slušajući u školi priče o zločinima koje su oni, moji seljaci - četnici, činili, i gledajući te pitome ljude, počeo sam da sumnjam u to da se preda mnom nalazi neka podvala. Kad sam odrastao, učinio sam sve da odgonetnem tu veliku enigmu pred kojom se tada našao naš seljak.

Na jednoj strani, on je imao zakletvu datu kralju i otadžbini, a na drugoj, vešto plasiranu ideju da od bogataša i špekulanata treba oduzeti ono što su nepošteno stekli. Ovako plasiran moralni kredo je izazovan za svaki pravdoljubivi duh. Njemu je rečeno da treba imetak oduzeti od bogatih, ali ne i kome će se on dati posle toga. Srbinu je rečeno da će se imetak bogatih oduzeti, ali mu niko nije rekao da će i sam posle toga morati da se hrani na kazanu Seljačke radne zadruge, kad njemu oduzmu zemlju. Njemu je rečeno šta treba da se oduzme, ali ne i šta se dobija, niti kome se daje to što mu se oduzima.

TAKVA ideja je bila najopasnija droga za naš narod iz razloga što je uvek u narodu bilo više siromaha od kojih se ništa ne može oduzeti. Ovaj otrov je srpskom seljaku plasiran u obliku koji se mogao dati iz ruke najgoreg neprijatelja. On je, kako je navedeno, od kosovskog mita i Lazareve kletve do današnjih dana, opterećen osudom izdaje. Izdaja i izdajnici su postali njegov arhetip zla, koje ga opterećuje i danas. Borba protiv izdajnika je duboko usađena u srpsko biće.

Izdajnici su u svesti našeg čoveka oduvek činili najveća zla koja ljudski um može da zamisli. I danas smo opterećeni tim zlom, te je taj otrov i danas jednako opasan kao i bilo kada u prošlosti. Nasuprot tome, kako je već istaknuto, nalazi se zakletva koja je data kralju i otadžbini.

KRŠENjE te zakletve je jednako veliko zlo kao i izdaja. U svesti našeg čoveka, a posebno seljaka, i samo kršenje zakletve je ravno izdaji. U tim okolnostima nije bila velika mudrost da se napravi otrovna "smesa" po kojoj je izdajnik onaj kome je položena zakletva. Na ovom mestu vredi istaći da je naš kralj izdajnik tada bio dete. Kada se naš čovek našao u toj situaciji, on je po prirodi stvari morao da bude dezorijentisan i da ne prepozna izdaju u činu da se u okupiranoj zemlji diže socijalna revolucija.

NEOTPORAN SELjAČKI DUH VISPREN seljački duh se nije snašao u složenim istorijskim okolnostima, pošto nije prepoznao "mangupe u svojim redovima". On je bio čvrst u karakteru, ali je bio suviše neotporan na suptilne igre koje je donosilo "novo vreme". Na taj način slomljene su i poslednje poluge na kojima su stajali srpski seljački moral i čvrstina njegovog karaktera. Tako je izgrađen stav da se boračke i druge privilegije (penzije i stanovi) dobijaju sa dva lažna svedoka, onih koji tako "peru" svoje biografije. Takav društveni sistem je uništio snagu srpskog seljačkog karaktera kao poslednjeg zdravog oslonca ove nacije.

U njoj su se na obe strane našli čestiti ljudi koji su se borili za budućnost Srbije. Razlika je bila samo u tome što im nije bilo jasno ko je tu pobedio i na koji način. Reč "marketing" je tada bila nepoznata, ali je bio poznat pojam "propaganda". Propaganda je postala pobednik. Ona je tada uništila srpsko biće.

KRALj i vlada su izdajnici koji se bukvalno nalaze u rukama saveznika Vinstona Čerčila. Njegov sin Randolf se nalazi u misiji kod Tita na Drvaru. Ratni neprijatelj je Nemačka, a naša "izdajnička kruna" je kod saveznika. Istorijsko obrazovanje moje generacije je bilo opterećeno "njihovom" izdajom i "našom" pobedom. U mojoj rodnoj Toplici, Bugari su za vreme rata činili velika zla, a u kolonama onih koji su oslobađali Beograd oni su bili u prvim redovima. Neki su se našli čak i na Sremskom frontu.

Srpsko pleme ostade sluđeno zbog zakletve prema kralju iz Londona, njegove izdaje, kao i poverenja predsedniku izdajničke vlade, humanisti profesoru Slobodanu Jovanoviću. Njegovu osudu sam izučavao u okviru istorijskog obrazovanja koje je bilo neprimereno ideologizirano i kao takvo lažno u svemu. I on je osuđen kao izdajnik. Mi smo i pored svih tih optužbi i argumenata oduvek imali uverenje da pripadamo inteligentnim narodima. Pristojnost nam nalaže da ovu činjenicu ne ističemo u prvi plan, ali je činjenica da su od nas bili veštiji oni koji su nas ubedili u to da izdajnicima, a to je tada značilo našoj kruni, sa pravom možemo da uskratimo zakletvu.

I DANAS živim u uverenju da su se na obe strane borili čestiti ljudi i da su svoje živote žrtvovali njenoj budućnosti, ali i u uverenju da je to bila najsurovija manipulacija srpskim nacionalnim bićem u njegovoj istoriji. Naša nevolja je i u tome što ni do danas nismo izbrojali te nevine žrtve i što nismo pred sobom i svojom savešću priznali ovu veliku istinu. Još veća nevolja je u tome što nismo sagledali ni to da je jedna od strana u tom ratu, poražena Nemačka, postala naš najveći ekonomski partner, a da su nas i ratni saveznici bombardovali, i to više puta.

Gledamo kako zaraćene strane u tom ratu, Francuska i Nemačka, prave zajedničku državu, i to po slobodnoj volji njihovih naroda. Ovom pitanju se daje značaj samo zbog toga što ono nije zauvek otišlo u istoriju. Ono i danas tinja u našim dušama, baš zbog toga što izgleda da sve naše rane još uvek nisu zarasle. Razlozi su i u tome što ni danas nismo svesni istine koja nas opterećuje već skoro osam decenija. Izvesno je samo to da je srpski nacionalni duh ostao sluđen u momentu kada je zakletvu srušio prihvatajući veru u lažnu izdaju.

TA ENIGMA je i danas nerešena u našem nacionalnom biću. I danas su naše zakletve slabe pred izmišljenim pričama o izdaji. To znači da nismo izveli pouku da zakletve treba da su tvrđe od svih obećanja koja dajemo jedni drugima. Zaključak je, dakle, da je to neizgrađeno biće srpskog seljaka bilo i ostalo nemoćno pred lucidnim izazovima tog novog vremena. Ova enigma će nas pratiti i u budućnosti, sve dok ne shvatimo da je naš zavet jači od priča o izdajstvima i dok "izdajnici" mogu da dobijaju mesta u našim forumima i da stoje ispred nas dok im se zaklinjemo. Kao rezultat tog istorijskog nesnalaženja, naneli smo sebi više žrtava od svih neprijatelja zajedno. To nas obavezuje da sebi postavimo pitanje: Da li su nam potrebni veći neprijatelji od nas samih?

MORAMO se još jednom podsetiti da je naš čovek, o čijoj su moralnoj snazi ispevane pesme, suviše lako - a mogli bismo reći i naivno i lakomisleno, svoju zakletvu kralju i otadžbini zamenio pesmom:

"Druže Tito mi ti se kunemo,

da sa tvoga puta ne skrenemo!"

Put je posle toga bio trasiran. Ušli smo u jaram, a sa njim i u brazdu. Pevajući smo prihvatili tu trasu i tu brazdu, i u njoj, prema svojoj želji, tako dugo ostali. Mnogi iz nje ni danas nisu izašli. Zakletve nam se menjaju, a ta brazda postade naša sudbina, ako ne shvatimo kome se treba zakleti i ako takve zakletve posle toga ne poštujemo.


SUTRA: LAKOVERNOST I LAKOMISLENOST KAO ZLA KOB