SRPSKA seljačka duša se razvijala u datom, prirodnom okruženju koje je i inače bilo u velikoj meri izdiferencirano, iako se srpski etnos nastanio na relativno ograničenom geografskom prostoru. Mnogobrojna naučna istraživanja koja se odnose na ljudske odlike i karaktere, a pri tom i na fizičke i duhovne sposobnosti, svode se na razgraničenje onog što u ljudskom biću potiče od prirode i onog što potiče od ljudi, odnosno društvene sredine. Na primer, dete odgojeno u divljem plemenu nosi odlike, a to znači i karakter tog plemena baš zbog svog odgoja.

Ovu činjenicu ne dovodimo u pitanje, ali se uporedo sa njom pokreće problem njenih dimenzija. Nemaju sva deca divljeg plemena iste karakterne odlike. To znači da je neko u većoj, a neko u manjoj meri divljak. I u najpoštenijoj sredini se odgajaju okoreli kriminalci. Zbog toga je bitno da se razgraniči šta je to što je čovek po svom prirodnom biću dobio ili sa sobom doneo na ovaj svet kao dar prirode, od onog što je potom dogradio ili izgradio, odnosno ugradio u svoje biće.

TO PREDSTAVLjA postignuće koje je rezultat njegovog rada na sebi i uticaja okruženja. Sportski treneri i profesori su skloni da u vezi sa ovim dokazuju da je onaj deo koji čini dar prirode daleko manji, a da najveći deo sadržaja našeg bića potiče od samog čoveka, od njegovog rada i treninga. Ma šta da je istina, ova teza je korisna iz pedagoških razloga. Njome se nećemo baviti zbog toga što ne smatramo da je potrebno dokazivati da se ruralni i urbani potomci ne razlikuju od prirode, niti postoje argumenti da se dokazuju te razlike.

To znači da svesno isključujemo raspravu o tome da prirodna sredina u znatno većoj meri utiče na potomstvo, pošto bi nas to obavezalo da i uzmemo u obzir mnoge druge uticajne činioce i pravilno ih odmerimo. Ako bi se eliminisale individualne razlike po rođenju, to znači da se nalazimo u položaju da se isto seme seje po različitim njivama i baštama. Pod tim podrazumevamo da se biološki potencijal koji se donosi na ovaj svet nadalje razdvaja na svoj način i da svakog vodi različitim putevima.

PITANjE koje se u ovom kontekstu otvara bi moglo da glasi: U čemu se razlikuje taj balkanski seljak od seljaka u bilo kom delu sveta?

Ovo pitanje moglo bi se u svojoj biološkoj analogiji poistovetiti sa pitanjem: U čemu se razlikuju jeleni iz Aljaske i Afrike?

Ne sporimo, dakle, činjenicu da između njih postoje očigledne sličnosti, pošto su ih prirodne okolnosti oblikovale, po istim ili barem, sličnim obrascima. Sličnosti postoje, ali postoje i okolnosti koje su zbog specijalnog odgoja i života u određenim geografskim prostorima učinile dovoljno različitim, pa se baš te razlike nalaze u prvom planu. Uostalom, te razlike su vidljive i na malom balkanskom prostoru. Njih je dobro zapazio Jovan Cvijić i obrazložio na način koji zaslužuje poštovanje i divljenje. On je zapazio razlike u varijetetima istog etnosa i opisao ih na najbolji mogući način. Zbog toga treba istaći da je on istraživanje i terensko snimanje vršio na autentičnom uzorku, a zaključke izvodio nakon neposrednog posmatranja. Zapažanje tih razlika je njegove radove učinilo najvrednijim podlogama koje smo pronašli u dosadašnjem istraživanju.

NAŠ seljački duh je zaokupljao mnoge naše intelektualne stvaraoce, pisce, pesnike, biologe, geografe, istoričare, dramaturge, komediografe, filozofe i sve druge koji su želeli da osete i objasne puls ovog naroda. Pažnju zaslužuju i strani istoričari i putopisci koji su dolazili u kontakt sa ovim entitetima. U 20. veku posebno poštovanje zaslužuje dr Arčibald Rajs. Ovakvim nabrajanjem činimo nepravdu velikim ljudima ovog roda, poput Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića i njihoviim savremenicima, koji su dali jednako veliki doprinos proučavanju ove tematike i ostavili značajna dela za buduće generacije.

Dolazeći na balkanski prostor, Srbin je sa sobom doneo nomadski duh, a u tradiciji je imao bavljenje stočarstvom, lovom i ribolovom. To znači da je on doneo lovačku kulturu i stil života, kao i sklonost da živi na taj način i po tom obrascu. Paganstvo je bila osnova njegove duhovnosti. Istorijska sudbina mu je nametnula neminovnost da se na tom dugom putu sreće sa drugim narodima, njihovom kulturom, religijom, običajima i načinom života.

RAZUME SE da je u tom srastanju sa njima dolazilo do biološkog i kulturnog mešanja, a civilizacijsko pravilo je da ljudi i narodi niske kulture po pravilu podležu kulturnim uticajima i tradiciji onih koji su iznad ili ispred njih. Ta sudbina nije mimoišla ni srpski narod. On se na ovom prostoru sreo sa vizantijskom kulturom, hrišćanstvom i drugim malim narodima sa kojima se neposredno biološki mešao i stvarao jedinstvenu naciju. Ti susreti nisu uvek bili nežni i prijateljski, pa su mnoge etničke odlike razvijene iz sukoba koji su bili bolni pratioci sudbine sviih naroda koji su živeli na ovom prostoru.

Ratovanje i robovanje postadoše, ali i ostadoše, sudbina ovog mirnog naroda. Kada se koristi pojam "miran narod" ukazuje se na to da on nikad i nigde nije zloupotrebio svoju majorizaciju. On je osvojene krajeve i narode tretirao kao svoje etničko biće. Tako je to bilo od vremena Raške pa do SFRJ. Proces adaptacije srpskog nacionalnog bića i prihvatanja novih uslova života je dugo trajao, pošto se nomadski narodi teško privikavaju na druge oblike života.

RAZLOZI za to se nalaze u činjenici da je nomadska tradicija i duša stočara duboko povezana sa tim načinom života. Stočaru je uvek bilo teško da uzme ralo u ruke. Ta alatka je bila strana njegovim životnim navikama. Ovim povodom je vredno da se pomene da je i dinastija Obrenovića u 19. veku imala teškoće da, posle hiljadu godina boravka na ovom prostoru, srpskog stočara i hajduka privoli na bavljenje ratarstvom, voćarstvom i posebno povrtarstvom.

Zbog toga su u okolini većih gradova Beograda i Smedereva, pa i Niša, naseljavana bugarska plemena koja su tu tradiciju ranije usvojila. Slična situacija je bila i sa Crnogorcima koji su zbog toga bili izloženi gladi u drugoj polovini 19. veka. Oni su imali velike muke da se uhvate za ralo, ali je jednako velika nevolja bila da se oni nateraju da kao stočari, nakon doseljavanja u Srbiju gaje krupnu stoku. Zbog toga su u 19. veku donošeni posebni zakoni o poreskim stimulacijama za doseljenike iz Crne Gore koji su prihvatili da gaje krupnu stoku. Tome su ih nekako privoleli, ali ralo i motika su im zauvek ostali strani. I danas se osećaju tako donete razlike u navikama koje se odnose na snabdevanje naših gradova. One su prepoznatljive na pijacama u Srbiji. Glavni snabdevači povrćem i voćem su još uvek ona plemena koja su naseljavali Obrenovići.


REALNOST I SUROVOST ŽIVOTA

LjUDI koji se rađaju i žive u ruralnim oblastima se saživljavaju sa svojom ulogom koju im one daju i sudbinom koju takav život donosi. Kad otvore oči, oni od ranog detinjstva gledaju prirodu u ovom ili onom obliku, slušaju glasove iz prirode, poj ptica, gledaju kako oko njih buja život u onom obliku u kom se živi stvorovi bore za svoj opstanak, za preživljavanje i za negu potomstva. Oni gledaju kako mnogi oblici života, da bi opstali, moraju da uništavaju druge i kako se život svakog dana rađa i nestaje. Bolje rečeno, oni svakog dana gledaju neku prirodnu pojavu trudeći se da je razumeju i protumače. Sve što se događa oko njih je realnost ovoga sveta, koja je jednako lepa, kao što je i surova. Sve to treba videti, prepoznati, i protumačiti učestvujući u svemu, dakle proživeti.