MALOBROJNI su dugo vremena upozoravali da će se to jednom desiti. Ali niko nije hteo da čuje. Mediji o tome nisu izveštavali, javnost ništa nije znala, nadležni su - pa sad koji god da su - ćutali o svemu. I na kraju se to dogodilo. Ostali smo bez teksta.

Dok je teksta još bilo, trošili smo ga na sve i svašta. Razbacivali smo reči na hvalospeve drugima, lažne ili neosnovane analize situacije, veličanje sopstvene pameti, ili tek čisto zadovoljavanje sujete proserav... pred javnošću. Ono malo teksta što je vredelo završilo je u pokojem udžbeniku ili ponekoj važnoj knjizi. Još neke od malobrojnih tekstova koji vrede glumci su učili napamet i prenosili usmeno onim još malobrojnijima što kupuju karte da bi tekst čuli uživo. A ako nas dobro služi pamćenje, ta se mesta zovu pozorišta.

NEKI upućeni tvrde da smo tekst potrošili i na društvenim mrežama. U jurnjavi za lajkom, fejvom, šerom, kako li se sve ne zovu tuđe potvrde sopstvenog teksta, razbacivali smo se rečima i rečenicama nemilice. Neki su to čak radili i za platu, pišući svoj negativni tekst ispod tekstova onih koji ne misle ništa pozitivno o onima koji su malopređašnje spomenute plate i delili. Sem digitalno, tekstovi su se razbacivali i analogno: na konferencijama za štampu, mitinzima, otvaranjima fabrika, davanjima izjave za medije, intervjuima i gostovanjima, kongresima i konferencijama. Nema ko nije bio rastrošan po pitanju teksta, ne shvatajući surovu istinu koja se odnosi na njegovo imanje: jednom se mora bez teksta ostati.

DOK smo teksta imali, nismo se pitali ni odakle nam on, uopšte. Malo je njih imalo svoj tekst. Neki su krali tuđe tekstove bez srama, drugi su ih obrađivali tako da izgleda kao da je tekst njihov, a nije. Postojala je teorija i da je veoma malo teksta domaćeg, da se on uvozi sa Zapada ili sa Istoka. U retkim situacijama kad neko ne bi imao teksta, kažu oni koji su imali teksta o tome, onda je tom nekom tekst bio dostavljan iz ambasada, obaveštajnih agencija, nabavljao se tekst u skupim stranim konsalting firmama ili nešto jeftinijim domaćim pi-ar agencijama. Pa se onda taj tuđi tekst ponavljao papagajski, onako bez razumevanja, što se često videlo i zbog čega su se još češće snosile posledice. Tekst ostavke se zvala najčešća posledica.

TEKST smo ponekad, kad ga nakratko ponestane, vadili i iz konteksta, mesta gde se tekst može naći kad ti zafali neki deo, ali ne i preostala nasilno okrnjena celina. Kad se moralo, tekst se citirao, parafrazirao ili navodio. Ko je umeo da čita sitna slova, tekst je nalazio u fusnotama, onaj ko je želeo da ga nađe i tamo gde nije bio vidljiv, tražio je podtekst, a oni najstručniji otkrivali su i metatekst ili pronalazili prototekst. Tekstopisac je bilo ugledno zanimanje, gde su viđeniji klijenti kupovali tekstove svojih govora, pesama i ostalih tekstova željnih komunikacijskih sredstava. U tim vremenima, sad već nekadašnjim, teksta i tekstova je bilo napretek, da ne kažemo na pretekst. Ali sad ga, eto, više nema.

Globalizacija, kriza, đavo bi ga znao šta je uzrok, bilo kako bilo, ostali smo bez teksta. Nemamo ga, a, uzgred, nismo ga dobro znali ni kad smo ga imali. A ne zna se ni kad smo ni što smo ostali bez teksta. Moguće je da je ta pojava nastala tako što je sve ono za šta smo još imali teksta postalo apsurdnije, banalnije, neljudskije, brutalnije. A i šta ima o tome više da se i kaže. Sve se vidi: nekada se govorilo da je jedna slika vredela tekstualnom ekvivalentu od hiljadu reči, a sad je "Bez reči" uglavnom dovoljan komentar uz pomoć koga bi se slike mogle opisati. A i tu je dve reči više no što je potrebno.

I U TOM smislu, i ovaj tekst je, ove nedelje, ostao bez teksta. O rotacionim svetlima sa kojima se ujuruje u rampu. O replikama srednjovekovnih sablji koje se teatralno razdeljuju unutar Vlade. O budžetu koji diskutabilna država u nediskutabilnom XXI veku usvaja po ceni svog jednog i pritom jedinog ministra čije se prezime završava na "ić". O pismima koja se šalju što u Belu kuću što na Andrićev venac, a koja se, naravno, neće ni čitati, posebno s obzirom ko ih piše i kome su namenjena. O hladnoći u Americi, toploti u Australiji, vazduhu u Beogradu i rekama potrpanim u cevi u Srbiji, te kakve to sve veze ima jedno s drugim. O Mrmotovom danu koji je bio juče, a evo ga i danas, ko što ga je bilo decenijama. I sad da se ova lista nastavi, a mogla bi, ponestalo bi i ovo malo teksta što ga se ima. A zapravo ga ni nema više.

Jer se tekst, kao što vidimo, ovde završava.

Ostalo se bez teksta, bukvalno.