I konačno je, posle Putinovog odlaska, došlo vreme za konačni obračun.

Na mesto obračuna došetali su oni koji su protiv onih koji šetaju, kao i oni drugi, njima suprotstavljeni. Potom su se jedni podelili na one koji šetaju levom i na druge koji šetaju desnom stranom, dok se sredina odlučivala na koju će stranu. Ovi prekoputa njih su se podelili na one koji šetaju zato što moraju, na one koji šetaju zato što nemaju šta bolje, na one koji ne vole ove druge što šetaju i na kraju na one koji šetaju jednostavno zato što vole ispred koga će došetati.

Pošto se sad više nije znalo ko je gde na kraju došetao, odlučeno je da se napravi podela na one koji su za evoluciju i one koji su za revoluciju. Tu je neko dobacio da nije u redu zapostaviti ni revizionizam ni status kvo, i taman da se napravi valjana podela na još dve kolone, kad se postavi pitanje ko je tu za Zapad a ko je za Istok i nastade nova zbrka i gužva. Posle kraćeg komešanja, svi oni koji su za Zapad podelili su se na one koji su za Evropsku uniju i one koji su za SAD, dok su treći bili i za jedno i za drugo, a četvrti su ostali po strani od svih ostalih, pošto najviše simpatišu skandinavski model. Između svih njih lutali su germanofili, frankofili i ostali ljubitelji pojedinačnih nacionalnih kultura, koji bi možda osnovali i petu kolonu, ali im se ona učinila nekako previše izdajnička. A nasuprot svima njima stajali su naizgled jedinstveni ljubitelji Istoka, koji su tu jedinstvenost brže-bolje poremetili podelom na one koji su za saradnju sa Rusima, one koji su mišljenja da su Kinezi svetska sila u nastajanju i da sa njima treba sarađivati, a tu i tamo su se pojavljivali i incidentni ljubitelji Japana, Indije, Koreje i tek poneki malobrojni budista. Njih otprilike 300.

E sad je tu početak konačnog obračuna bio odložen ponovo, pošto se neko setio da je zanemarena podela na one koji su za zamrznuti konflikt i one koji su za kompromisno rešenje. Posle kraćeg haotičnog pretrčavanja iz stanja prethodne podele u stanje nove podele, nastala je deoba onih koji su za kompromisno rešenje, a na osnovu toga što su jedni bili za razmenu teritorija a drugi nisu. Na drugoj strani bila je nešto bolja situacija, pošto je tamo tek počelo razmišljanje na temu toga da li zamrznuti konflikt treba shvatiti kao zauzimanje bolje pozicije u kasnijim pregovorima ili kao početno stanje za buduće vojno rešenje. Ovu nedoumicu i podelu u najavi prekinulo je otvaranje pitanja da li se o ovom pitanju raspravlja sa građanskih ili sa nacionalnih pozicija. Tu je nastalo novo komešanje, pa su se ranije nastale grupe - koje su nastale od ranijih grupa nastalih od ranijih grupa - pregrupisale. Ali to nije zaustavilo podelu. Nacionalna grupacija podelila se na one koji podržavaju i one koji ne podržavaju državnu politiku iz devedesetih, dok se građanska opcija podelila na one koji su za čisto građansko delovanje i one koji su za političko delovanje kroz opozicione stranke. Ova podela pretila je da se nastavi novim deljenjem, kad se neko dosetio da nije izvršena osnovna podela na religiozne i nereligiozne.

Poslednja podela donela je novu konfuziju, jer su se religiozni podelili na one koji podržavaju i one koji ne podržavaju crkveno rukovodstvo. Sa druge strane, mimo svake logike, i nereligiozni su se takođe podelili na one koji podržavaju i one koji ne podržavaju crkveno rukovodstvo. Tu nije bio kraj, jer su se i religiozni i nereligiozni ponovo podelili na one koji su bili religiozni za vreme komunizma i one koji to tada nisu upražnjavali; i svi oni zajedno su se još jednom podelili na podgrupe onih koji sada rade ono što i uvek i onih drugih. I zamalo da se ova podela okonča, kad tu neko glasno postavi pitanje - "Ali ljudi, da li ovaj konačni obračun treba održati sada, pre vanrednih izbora, ili ga ipak treba odložiti za kasnije?".

Tu je, razumljivo, propala prethodna podela, a da bi se uspostavila nova. Jedni su bili za vanredne izbore i izlazak na njih, drugi su bili protiv vanrednih izbora generalno, treći su smatrali da na vanredne izbore ne treba izaći, dok su četvrti bili nezainteresovani za izbore generalno. Iznureni svim dosadašnjim podelama, ljudi su se kretali ka svojim novim grupama, ne sećajući se više ni gde su bili na početku ovog konačnog obračuna. I tada se, kako to ume obično da bude, pronese glas da je iz Prištine stigla vest da su takse skinute, tako da je prestao najveći razlog da se vanredni izbori održe. I iz gomile se začu umoran glas: "Ljudi, hoćemo li mi polako kući ili ne?"

I protivno svim očekivanjima, nisu se napravile dve grupe. Na mestu konačnog obračuna nije ostao niko, pa je i on konačno odložen.

Do beskonačnosti.