KAŽU da nijedan pisac ne može da napiše tako dobar roman kao što to može da učini život. Nepogrešivo, do detalja, da opiše prvi i poslednji korak, svaki uspon i svaki pad. "Novosti" ovim feljtonom, koji je od danas pred čitaocima našeg lista, žele da opišu put kojim se ređe ide, a kojim je koračao, trčao i kojim je prepreke na najoriginalniji način prelazio Dragoslav Šekularac. Prvo driblingom, i uvek driblingom. I na terenu, i van terena.

Legenda jugoslovenskog fudbala od 5. januara 2019. godine preselila se na onaj svet, a tekstovi koje ćete čitati su sitan, skoro pa skroman dug koji Šekularcu ne samo fudbalska javnost, navijači, novinari, ljudi koji su ga manje ili baš dobro znali, zapravo vraćaju za sve što možda nisu stigli da mu kažu za života. Jedno sasvim obično i tiho "Hvala ti, Šeki", možda bi bilo dovoljno. Na kraju je srce izdalo junaka nekih prošlih vremena, koji do poslednjeg dana života - a preminuo je u 82. godini, nije dao da ga s nogu obore prehlada, bol u nogama, nekoliko stentova na srcu, pa čak ni nokaut nevaspitanog taksiste pre nekoliko godina posle jedne svađe u centru Beograda.

LEGENDARNI Šeki je rođen 8. novembra 1937. godine, kao prvo dete, u malom i pitomom makedonskom Štipu, u kojem se otac Bogosav zaljubio u njegovu majku Donku Markovski. Brak jednog Crnogorca, čiji su preci bili iz okoline Berana, i Donke bio je ukrašen i rođenjem drugog sina, Mirka, četiri godine kasnije.

- Najviše sam voleo da igram fudbal. Još kao klincu su mi govorili da sam se, izgleda, rodio sa loptom. I najviše sam voleo da loptu jurim na pesku pored rečice Otinje, a u velike tajne fudbala uveo me ujak Nikola Markovski. Štip i blage ljude u tom mestu sam nosio u srcu. Štip sam izabrao i za svoj oproštajni meč, jer sam učen i naučen da znam ko sam i odakle sam krenuo u svet - govorio je Dragoslav Šekularac u jednom od svojih "mali milion" intervjua.

ŠTO DRIBLAŠ TOLIKO? ŠEKIJEV otac Bogosav Šekularac je bio diplomirani pravnik, čovek koji je iz Štipa stigao u Beograd i mislio da sa sinom prvencem uradi mnogo toga, samo da ga odvoji od fudbala. - Moj otac je mislio da samo gubim vreme sa fudbalom. O toj igri nije znao ništa, morali su da mu objašnjavaju šta je aut, korner... Posle druge utakmice u kojoj me gledao uživo, došao je kući i pitao me, onako strogo: "Što ti driblaš onoliko?" - sećao se Šeki anegdote sa ocem.

Prema sopstvenom priznanju, više je voleo da nadigra, nadmudri, pa i ismeje protivnika, samo da bi ga publika još više volela.

- Voleo sam pažnju kojom su me navijači obasipali, prijalo mi je, i lagao bih sebe kada bih tvrdio drugačije. Voleo sam da prljave igrače napravim smešnima, a često su hteli da budu bolji od mene tako što će da me opsuju ili povrede. Takve sam najviše voleo da pobeđujem. I da se ne zaboravi, najviše sam voleo da pobedim Partizan, iako sam tamo imao najmanje dvojicu sjajnih prijatelja, Zorana Miladinovića i mog Šoleta, Milutina Šoškića. Ali, osećao sam i neku fizičku bliskost sa stadionom JNA, tamo sam godinama igrao tenis, a besomučno mnogo vremena sam provodio u kladionici iza pomoćnog terena - pričao je doskora Šeki.

I ZAISTA, nije se odvajao od te kladionice na stadionu Partizana, koja se nalazi pored istog onog pomoćnog terena na koji je znao da svrati još kao igrač Zvezde i da pre nekog od večitih derbija začikava crno-bele kako će im sutra presesti dan.

Na tu temu će nam nešto kasnije veliku i sjajnu priču ispričati baš Milutin Šoškić, koji se emotivno, sa mnogo suza, oprostio od svog Šekija i ispratio ga na sahrani u Beogradu, prošlog četvrtka, 10. januara.

Karikatura Ranka Guzine

- Jel' znaš ti, bre, kakav je Šekularac bio igrač? Takav se više ne rađa. Nema šanse. Pa, ljudi su zbog njega peške na utakmice dolazili iz gradova u unutrašnjosti Srbije. Ej, ako spiker pola sata pre utakmice na "Marakani" objavi da Šekularac nije u timu Zvezde, ljudi neće da uđu na stadion. Neće da gledaju Zvezdu, ako Šeki nije u timu. Eto, takav je igrač bio.

U ovih nekoliko rečenica jednog vremešnog navijača drugog najpopularnijeg beogradskog i srpskog kluba stale su možda cela filozofija i cela istina. Možda ceo jedan roman o fudbaleru koji je živeo skoro 82 godine i od rodnog Štipa, preko Beograda, i skoro na svim meridijanima proneo slavu svog imena, prezimena, nadimka i znanja koje je izlazilo iz okvira tadašnjeg ili današnjeg vremena.

ŠEKI je igrao fudbal za kojim današnja publika šizi kada na terenu vidi, na primer, Lea Mesija.

- Majka mi je dala nadimak Bucko, i decenijama su me tako zvali, a nekako je moja vila zaštitnica bila baka Dragana, koja je imala opravdanja za svaki moj nestašluk, za svaku lošu ocenu u školi, za svaki polomljeni prozor kad sam pikao fudbal. Otac me često "čašćavao" batinama, baš često i sa razlogom, ali majka Donka i baka Dragana su čuvale svog Bucka. A ispalo je da su me kao neuhranjenog i previše žgoljavog praktično "škartirali" s probe u pionirima Zvezde. Mislio sam da mi se ceo svet srušio - sećao se Šeki svojih prvih dana na terenu sa krupnom šljakom poviše Autokomande.

Život je ubrzo ispisao neke od najlepših strana romana u kojem je glavni junak bio Dragoslav Šekularac. Onako sitan, za zlobnike i krivonog. Sa jezikom bržim od pameti, ali sa driblingom kakav svet pamti još samo u doba slavnog Pelea. Dani slave, pobeda, neviđenih anegdota i priča za večnost tek su bili pred popularnim Šekijem.


SUTRA: TELEVIZOR ZA ČIKA MITKETA