U GODINAMA kada je Jugoslavija izgledala kao društvo koje je počelo da staje na noge, Edvard Kardelj je sa grupom vođa te države počeo da gradi filozofiju o tome da je jugoslovenska revolucija 1941. imala drugi pravac, te da je izbila zbog izgradnje socijalizma i davanja prava svakom narodu da se otcepi i izabere neki drugi državni savez. Hrvatski istoričar Dušan Bilandžić, u istraživačkom delu o modernoj hrvatskoj istoriji (1999), ovako je opisao Kardeljevu koncepciju istorijskog smisla jugoslovenske revolucije 1941-1945: "Jedina autentična jugoslovenska snaga bila je Komunistička partija Jugoslavije." Ali ni njezina politička koncepcija nije bila jednoznačna. Primarni ciljevi Komunističke partije Jugoslavije bili su osvajanje vlasti, uništenje kapitalizma i "izgradnja" socijalističko-komunističkog društva. U takvoj viziji, nacionalna država - hrvatska, srpska, jugoslovenska i bilo koja druga - sekundarni je cilj. U tom smislu, državna formacija može biti i balkanska, i podunavska, i srednjoevropska, kao i panevropska, integrisana sa SSSR-om. Bitan je, dakle, komunizam u viziji kakvu je izgradila Kominterna od svog osnivanja 1919. godine.

TEZU da je socijalizam, a ne Jugoslavija, bio glavni cilj Komunističke partije Jugoslavije, isticaće Edvard Kardelj, glavni autor svih njezinih ustava, i uz Tita glavni njezin arhitekt; naime, ponovio je to više puta šezdesetih godina, kada je izbila kriza, i upozoravao unitarističke snage da Komunistička partija Jugoslavije nije 1941-1945. ratovalo samo za obnovu Jugoslavije, već i za stvaranje socijalističkih odnosa. Nikada podunavski klerikalizam nije stvorio dalekosežniju moć nego što je "diktatura proletarijata" to Kardelju dala.

Ovde se krug završava. Edvard Kardelj je u svojoj istoriji slovenačkog nacionalnog pitanja 1939. jasno rekao da je cilj slovenačke istorije da stvori svoju nezavisnu državu, da to ostvari u jugoslovenskoj zajednici, pa da po pravu na otcepljenje bira neki drugi federativni savez prema svojim interesima. Taj način mišljenja je bio moguć samo na površini lične diktature, gde je celo društvo bilo stavljeno pod policijsku kontrolu.

U USLOVIMA elementarne slobode mišljenja, kao što su bili "Junski dani" 1968, ovo bi bilo nemoguće i formulisati, a kamoli od toga napraviti istorijsko načertanije za celi budući razvoj jugoslovenskih naroda. Ona rušilačka ideologija je najviši istorijski domet koji je slovenačka kultura mogla da dosegne. Samo razaranjem državnih tvorevina, izgrađenih na piramidama kostiju nekoliko miliona izginulih ljudi, mogla je svoju narodnu zajednicu da stavi u središte jedne neprirodne srednjoevropske federacije, koja nikad u istoriji nije predstavljala ljudski progres.

I u drugim radovima je Dušan Bilandžić istraživao mogućnost o tome da je ovaj strah od ujedinjavanja jugoslovenskog društva bio suprotan idealima mladosti jugoslovenskog komunističkog vođstva posle 1937. Tu je i klica krize koja je počela da nagriza ovo zdravo tkivo jugoslovenskog razvoja toga doba. Ekonomija je godišnje pokazivala porast od osam odsto do 1965. Od toga vremena rast ekonomije počinje da pada na 0,5 odsto.

PLOD ovih promena je bio novi ustav 1963. U martu 1962, britanski ambasador u Beogradu je poslao izveštaj o tome da postoji rascep u užem jugoslovenskom vođstvu. Jedna strana je zahtevala promene u smislu pretvaranja države od federalne u konfederalnu zajednicu. Decentralizacija je shvatana kao ojačavanje republičke državnosti na račun središnjih državnih funkcija. Naravno, nije bilo reči o labavljenju lične vlasti maršala Tita, nego o labavljenju duha porasta jedinstva u narodnoj osnovi.

TITO je u ovom sukobu napravio manevar, u smislu da je najpre davao otpor ovom konfederalnom zahtevu, da bi se, na kraju, pokazalo da mu je on glavni pokrovitelj. Edvard Kardelj je otišao u London "na lečenje". Mora da je dijagnoza bila ipak politička, jer prvo što je na povratku uradio bila je poseta Bosni, odnosno obilaženje muslimanskih funkcionera, sa idejom o priznanju muslimanske nacije kao konstitutivnog dela države. Glavna podrška toj ideji je dolazila od nove muslimanske inteligencije. Ona je već toliko stasala da je vođstvo svoje verske zajednice preuzela iz ruku predratne zemljišne vlastele.

Slično se desilo i sa albanskim društvom na Kosovu, gde je nova inteligencija borbu za nezavisnost iz pobunjenih šuma prebacila u učene knjige i ustanove vladajuće partije. Drugim rečima, prelazak elitnog tipa nacionalizma u njegov masovni tip, i ovde je zavisio od neophodnosti da najmanje jedna trećina naroda bude pismena, a da se običan čovek u selu i na varoškoj ulici interesuje za ustavna pitanja u državi. Opšte biračko pravo, kao u Srbiji 1903, ovde nije postojalo, ali je prirodno nadomešteno visokim političkim angažmanom običnih ljudi. To se nije osećalo dok ljudi sa vrha države nisu otvorili istorijske kapije tom neminovnom procesu.

Trojica vodećih muslimanskih političara - Hasan Brkić, Avdo Humo i Osman Karabegović, bili su protiv tako ishitrene novotarije. Vodeći književnik Meša Selimović je stvorio teoriju o bosanskim muslimanima kao "rukavcu velike reke". Niti srpska reka može da se otrese rukavca, niti on može da izbegne sudbinu baruštine bez nje. Samo je mali broj ljudi smeo da čita pamflet Mustafe Mulalića pod čudnim naslovom "M". Veliko slovo "M" je simbol muslimanske nacije. Izdao ga je kao uobičajeni samizdat, kucan pisaćom mašinom. Optužio je marksističku inteligenciju koja se otpala od najbolje religije na svetu, islama, zbog ciljeva koji neće dobro završiti.


SUTRA: ŠEF RAZARA DRŽAVU KOJU JE STVORIO