U STVARANjU socijalističke Jugoslavije najznačajnije je pitanje u kojoj su meri srpski političari u komunističkom vođstvu u tome učestvovali i bili svesni da je najviše ulagano u napore da se umanji značaj Srbije u budućoj državi. U potomstvu je ostala nepopunjena praznina, da nije postojala nikakva razlika između najužeg kruga oko maršala Tita i srpskih komunističkih političara. Tek u novije vreme će ta praznina početi da se popunjava i ispuniće se podacima da je od početka postojalo dubinsko neslaganje oko rešavanja mesta srpskog naroda u budućoj, jugoslovenskoj, ili kako se želelo, balkanskoj federaciji.

Tek kad je u vihoru vetrova raskida sa sovjetskim vođstvom 1948. smenjen predsednik vlade Narodne Republike Srbije dr Blagoje Nešković, polako su se počeli stvarati uslovi pravog saznanja. On je smenjen 5. septembra 1948, u vreme talasa hapšenja oko prekida odnosa sa Kominformom. U jednoj zvaničnoj izjavi za komisije koje su ranije saslušavale dr Neškovića, Petar Stambolić je izjavio da mu je Nešković "više puta rekao da je siguran da je on bio glavna prepreka sprovođenju nacionalne politike Josipa Broza, koja je - kako je to kasnije formulisao Lazar Koliševski - bila zasnovana na principu 'Slaba Srbija - jaka Jugoslavija' i da je Josip Broz zato odlučio da ga udalji iz političkog života Jugoslavije" (prema dokumentu u rukopisu "Slučaj dr Blagoja Neškovića. Analiza", koju je njegov sin Nebojša oktobra 2008. ostavio u Istorijskom institutu SANU). Dr Nešković je bio predratni komunista, učesnik u Španskom građanskom ratu kao lekar i jedno vreme bio sekretar Centralnog komiteta Srbije, kao i predsednik vlade.

NESLAGANjE dr Neškovića sa politikom rešavanja srpskog pitanja u novoj jugoslovenskoj federaciji je počelo od samog početka po preuzimanju vlasti 1944. U naknadnim obrazloženjima do 1952, on je sumnjičen da nije bio iskren u biografiji kada je tačno postao član Komunističke partije i kako je otišao u Građanski rat u Španiju. U "Pismu CKKP Srbije Politbirou CKKP Jugoslavije" od 30. septembra 1952. se veli da je dr Nešković imao "negativan stav prema autonomiji Kosova i Metohije i da je on bio zasnovan na učešću Šiptara u Drugom svetskom ratu na strani Sila Osovine i zločinima koji su oni u tom ratu počinili prema Srbima". (Protivio se nametanju latinice Srbiji.)

Odmah posle rata je odbio predlog rumunskog Centralnog komiteta da se Timočka Krajina, naseljena Vlasima, prisajedini Rumuniji. Optuživan je da je "neposredno posle Drugog svetskog rata, rukovodstvo Srbije bilo za to da se Mađari iz Vojvodine isele u Mađarsku, a da se Srbi iz Mađarske dosele u Vojvodinu". Zbog toga su dolazili u Beograd mađarski čelnici Rakoši i Farkaš, a Tito stvar rešio sam, bez obaveštenja srpskog vođstva, koje se s tim nije slagalo. Dr Nešković je zbog toga protestovao kod Tita.

NA MNOGO mesta Nešković je zastupao stav da Albanci u Srbiji ne mogu dobiti autonomnu oblast, nego najviše jedan okrug u Republici Srbiji. U izjavi od 9. septembra 1952, Đoko Pajković ga je optuživao zbog stava da Albanci u Srbiji mogu imati samo posebni okrug i žigosao njegovo mišljenje nacionalističkim, neznalačkim itd. Ponovio je i tog puta da su Šiptari teški grešnici iz rata, da im je zbog toga i to mnogo, kao i da "ovako izraženo nezadovoljstvo može povući njihovo iseljavanje". Bio je protiv balkanske federacije u kojoj bi Albaniji bila data Metohija, a Srbiji Crna Gora.

U razgovoru Edvarda Kardelja sa Stanjinom u Moskvi, aprila 1947, Kardelj veli da "kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije". Sa bugarskim komunističkim vođstvom se stalno vode razgovori o budućem još čvršćem povezivanju, sa mogućim uključenjem Pirinske Makedonije u Vardarsku Makedoniju.

SA STALjINOM nije postojalo potpuno slaganje oko pomaganja ustanka grčkih komunista. Istoričar Joža Pirjavec, Slovenac po rođenju, predavač na italijanskim univerzitetima, 1990, u delo o hladnom i vrućem ratu između Tita i Staljina, naveo je da su jugoslovenski komunisti u severnoj Italiji tajno organizovali naoružanu formaciju od osam hiljada pušaka.

Američki istoričar Lorens Vajtner (Lawrence S. Wittner: American Intervention in Greece, 1943-1949, 1982) veli da je postojalo neslaganje između Staljina i Tita o pitanju komunističke pobede u Grčkoj. Na postdamskoj konferenciji, u julu 1945, na britanski pokušaj da se govori o ponašanju komunista u Jugoslaviji, potegao je pitanje komunista u Grčkoj. Odmah je odustao kad je Čerčil povukao svoj stav o Jugoslaviji. Britaniji su ostavljane odrešene ruke u Grčkoj, pa je jedan član vođstva grčke Komunističke partije, koji je putovao u Moskvu da traži podršku za ustanak protiv Britanaca, odmah vraćen nazad. "Suprotno od Rusa, Jugosloveni su u novembru 1945. ohrabrili KP Grčke da se suprotstavi rešenjima o razoružanju. Stoga su pratili izbijanje borbi u Atini sa rastućim oduševljenjem", a u govorima i radio-emisijama žestoko napadali britansko ponašanje.

NA OSNOVU toga se mora zaključiti da je jugoslovensko vođstvo i dalje ostajalo privrženo određenim koncepcijama Kominterne, iako je ona 1943. bila ukinuta, upravo zbog neslaganja u vezi sa nacionalnim pitanjem i nacionalnim ciljevima. Postoji vrlo malo izvora za opisivanje ideoloških razlika između jugoslovenskog i sovjetskog vođstva, posle ovih promena od 1943. Upravo zbog jugoslovenskih komunista, septembra 1947.

U Varšavi je stvoren Informacioni biro komunističkih i radničkih partija, sa po dva predstavnika iz osam komunističkih partija - bugarske, italijanske, francuske, mađarske, poljske, sovjetske, jugoslovenske, čehoslovačke i, kasnije dodate, albanske. Informbiro je bio neuspela kopija Kominterne, pod kontrolom sovjetskog vođstva, iako mu je sedište najpre bilo u Beogradu, a zatim u Bukureštu.

U REZOLUCIJI kojom je jugoslovenska partija 1948. isključena iz ovog tela, Staljin je prebacio jugoslovenskim rukovodiocima da je Kardelj podnosio predlog o utapanju Jugoslavije u sovjetsku državu. Do danas nije otkriveno kada je i u kom obliku ovo urađeno i ko je iza toga stajao.

Verodostojnost ove Staljinove optužbe ne bi trebalo dovoditi u pitanje, jer je ona u skladu sa Kardeljevim predratnim stanovištem da je stalni cilj slovenačkog nacionalnog pokreta uvek bila državna nezavisnost Slovenije.

(SUTRA: Lutanja oko državnih granica)