ODMAH po dolasku na jug Srbije, na Radan planinu, u drugoj polovini jula 1944. godine Slobodan Penezić Krcun piše novo pismo svojoj družbenici:

Draga Zina,

Danas dobih tvoje pismo. Kažeš da ne umeš da pišeš. Ja sam drugog mišljenja, pogotovu zbog onoga što si ti imala hrabrosti da kažeš Marku.

Izgleda mi ovo pismo mnogo fino. Dobio sam i tvoje prvo pismo koje me je mnogo obradovalo, jer je to bio prvi kontakt posle godinu dana. Kažeš da uvek pišeš na brzinu. To činim i ja. U poslednje vreme radim i danju i noću. Priznajem da za ove tri godine nisam nikad više radio. Ovo je sve lako kad je za Srbiju. Lako je i glavu dati za to. Tako je i sa svima ostalima. Ljubo ti je sigurno pričao. Možda bi te odvoljio kad bi ja sad počeo ispočetka.

Pravo da ti kažem već sam nekoliko puta pročitao tvoje pismo. Mislim kako bi izašao pred Marka. Toga sam se uvek bojao. Ali sam i verovao da bi me razumeo samo kad bi mu ispričao sve o sebi i mome životu. Sada mi je jedan teret svalio sa vrata. Sebi sam stotinu puta postavio to pitanje, ali se ni sa jednim odgovorom nisam zadovoljio, jer je to bilo moje, a ne i mišljenje mnogih drugova.

Pisao sam Marku izveštaj, pa sam se umorio jer sam ga morao brzo svršiti da mi ne bi izmakao i ovaj avion, kao što je to bio slučaj do sada. Nisam još organizovao svoj posao, te sam ja mnogo opterećen

u Srbiji gde se bije sudbonosna bitka. Sada je ovde i moja divizija. Već sam neke video. Ove utiske nadam se da ću moći nekad opisati pa makar u memoarima. Stigla mi je i (nečitko ime)... Ona me se uvek seća. To je prisno stvorenje. Kada smo ja i Ljubo smenjeni i odlazili iz divizije plakala je kao malo dete. Moram priznati da me je to dirnulo. Mada ja važim za čoveka bez osećanja i srca. Ja sam ovo na više načina demantovao.

Moram da završim jer se bojim da ne izgubim avion radi ovoga.

Mnogo te poz[dravlja]

Krcun

Pozdravi (nečitko ime) i kaži joj da ću joj pisati drugom prilikom.

U OVOM pismo je ime jedne drugarice dva puta nečitko napisano, kao da je Slobodan Penezić to namerno radio, znajući da će Zina razumeti o kome se radi.

Inače, Grozdana Belić Zina je kratko pre rata, ali i jedno vreme u Užicu 1941. godine, radila kao sekretarica Aleksandra Rankovića, pa joj nije predstavljalo problem da mu saopšti dileme i brige koje su opterećivale Penezića zbog poraza u Prijepolju. Uživala je veliko poverenje revolucionarnog vrha, jer je u Beogradu na početku rata bila specijalni kurir Politbiroa CK KPJ. Pratila je članove Politbiroa kada su odlazili na sastanke, donosila poštu, brinula o stanovima u kojima su živeli. Kretala se pod konspirativnim imenom Marija Stanković. Pokretu se pridružila kao student Ekonomsko-komercijalne visoke škole, a u Partiju je primljena 1940. godine.

U RANO proleće 1944. godine, znatno pre susreta na Visu, Penezić je poslao pismo Aleksandru Rankoviću u kome je između ostalog stajalo: "Posle svega što se desilo sa nama u Sandžaku, bilo mi je veoma teško da ti pišem. Pravo da ti kažem, nisam smeo ni da pomislim. Ovo činim isključivo iz toga razloga, što me uz tebe pored ostalog veže i izvestan period zajedničkog života. Nadam se da ćeš me razumeti i čini mi se da bi mi bilo lakše da sam imao prilike sa tobom da razgovaram. Vašu odluku smo, ja i ostali drugovi dobro shvatili i nadam se da ćemo uspeti da popravimo ove nedostatke... Ovo me mnogo tišti... Kad budem dobio neki posao biće mi lakše, jer evo dva meseca sedim ovamo dokon... Pisao bih ti ja dosta, jer se odavno nismo videli, ali se bojim da bih ti napisao knjigu".

KRCUN u pismu spominje izveštaj Rankoviću. Zadatak koji je dobio od njega zahtevao je žestok rad, trebalo je čuvati tekovine revolucije, obračunati se s njenim neprijateljima i neutralisati svaki pokušaj destabilizacije, spolja i iznutra. Kada ga je jedan od najbližih saradnika Slobodan Krstić Uča pitao šta će im biti posao i šta je Ozna, Penezić je kratko odgovorio - policija. O prvim koracima u organizaciji službe Krcun je zapisao:

"U stvari moj najglavniji posao u Srbiji je bila organizacija Ozne i obezbeđenje te vojske, kontraobaveštajne službe i svega toga. Prvu organizaciju Ozne, legalnu, napravili smo u Prokuplju... Tu je bilo raznih poslova, slali smo razne ljude u Niš, Leskovac, dok smo jednu grupu sa radio-stanicom poslali u Beograd".

Sledeći razgovor sa Rankovićem vodio je u Aranđelovcu, u oktobru 1944, pred ulazak u Beograd. Tada su utanačili konačne principe i liniju rada službe. Ovo je značajno, jer je na sastanku mesto načelnika Ozne u Beogradu, koja je bila direktno vezana za Oznu Jugoslavije, tad povereno Milošu Miniću, a postignut je dogovor da se srpski ogranak službe, na čijem se čelu nalazio Slobodan Penezić, okrene rešavanju problema i pacifikaciji na ostatku teritorije Srbije. Istoričar Venceslav Glišić smatra da ovaj dogovor abolira Krcuna od terora i takozvanih divljih čišćenja u Beogradu, s jeseni 1944. godine.

KRAJEM 1944. godine revolucija je trijumfovala, uz podršku nastupajuće Crvene armije, jugoslovenski komunisti osvojili su vlast. Istina, pobedu je tek valjalo braniti, ali za profesionalne revolucionare to će ipak biti lakši deo posla.

Nakon konačnog obračuna sa kontrarevolucionarnim vojnim snagama, u prvoj polovini 1945, svojski se prionulo na konsolidaciju vlasti. Partija je uzela pod kontrolu gotovo sve segmente javnog života, donosila najvažnije odluke, vodila kadrovsku politiku i sl.

"Trka sa jednim konjem", kako je opisao prve izbore u Jugoslaviji britanski premijer Klement Atli, s jeseni 1945. godine, bili su samo formalnost. Održani su pod apsolutnom kontrolom pobednika u ratu, odlikovali su se ograničavanjem slobode rada i razbijanjem opozicionih stranaka, uvredama, odsustvom slobode štampe i zbora, oduzimanjem biračkog prava. Zapadni posmatrači nisu imali velikih primedaba na samu izbornu radnju, ali su izbore u načelu smatrali farsom.


SUTRA: Krcun je bio čovek inata i sevapa