ЉИЉАНА Милановић поклонила је своју књигу "Одмазда због истине" - Момиру Булатовићу, бившем председнику Владе СР Југославије, и замолила да он напише своје виђење целог случаја, с обзиром на то да је требало да буде сведок одбране на суђењу њеном мужу Драгољубу Милановићу. Суд то није прихватио. Али Љиља је одштампала писани одговор Булатовића који је прочитао њену књигу.

Преносим неке делове из писма Момира Булатовића:

"Прочитао сам књигу Љиљане Милановић 'Одмазда због истине', посвећену судском поступку против њеног супруга Драгољуба Милановића, директора РТС-а у вријеме НАТО агресије на СР Југославију. Прочитао и стао. И сазнајно и духовно и емотивно, упао сам у блокаду. Након ове књиге тешко је било шта рећи, урадити или осмислити. Вријеме је кажу лијек за многе ствари. Ваљда због тога што се рачуна да оно доноси заборав и отупљује оштрицу осјећања. Посебно је делотворно у односу на људску глупост, недостатак части и морала или, просто речено, на нељудскост - тако нам својствену у неким приликама. На забораву најупорније инсистирају они који су криви. Они који су одмотали клупко зла. Они би најрадије да се ствари држе 'здраво за готово', да се не памти, не присјећа или расправља о томе да ствари могу бити другачије од историје коју пишу (тренутни) побједници.

ПОСЕБНО сам био потресен чињеницом да Суд није узео (чак ни као олакшавајућу околност) чињеницу да је окривљени дјеловао у условима проглашеног ратног стања. Тиме је, поред свих могућих неправди, направљена елементарна логичка грешка - reductio ad absurdum (поједностављивање до бесмисла). За Суд, дакле, не постоји ништа друго осим погибије 16 радника РТС-а као несумњиве трагичне посљедице, једног подзаконског акта и једног директора који га није примијенио, чиме је заслужио десетогодишњу робију. И последњем лаику мора бити јасно да ствари не стоје тек тако.

Оно што је још страшније и што неизрециво боли јесте да је сваки од ових НАТО злочина остао некажњен у нашем правосудном систему. Започети процеси су, из несумњиво приземних политичких разлога, прекинути. Одустало се и од поднијете тужбе Међународном суду правде у Хагу. Стварни злочинци су остали ван домашаја овоземаљске правде.

ЈЕДИНИ кривац у свом том ужасу и злочинима испао је Драгољуб Милановић.

А шта са нама осталима? Многи (ако не и свако) могли бисмо бити осуђени по таквој правосудној логици. Јер у проглашеном ратном стању, сваки се човјек борио против урођеног, природног страха за свој живот и обавезе које му намеће држава (и патриотска савијест) да учествује у одбрани земље.

Радио-телевизија Србије, на челу са Драгољубом Милановићем, дала је изузетан допринос одбрани отаџбине. Била је толико значајна, успјешна и храбра да је непријатељ одлучио да је убије. Било на ком мјесту да се налазила - РТС је имала бити ућуткана. Бомбама и ракетама, разумије се.

НИЈЕ ми тешко ни да себе замислим пред једним таквим судом. Посебно због ратне ситуације у којој сам био стављен пред немогућ избор - НАТО је бомбардовао хемијска постројења у Баричу. Постојала је извјесна опасност да већ у наредном нападу уништи резервоаре који би ослободили хемикалије смртоносне за све становништво Београда. Сходно ратним прописима, Команда града је предложила да Савезна влада донесе одлуку о евакуацији Београда. Тај папир је чекао мој потпис. По закону, морао сам да потпишем. Али нисам, јер сам знао да двомилионски град није могуће евакуисати у року од неколико сати, те да би сама наредба изазвала панику и хаос.

СРЕЋОМ по све, у помоћ је прискочио Брент Садлер, дописник Си-Ен-Ена. На молбу министра Горана Матића, а више него свијестан трагике у којој се Београд (и он сам) нашао, одјурио је у Барич. Јављајући се уживо, пренио је драматичан апел југословенске владе да се обуставе даљи напади и спријечи тровање становништва. Бомбардери су, послије његовог прилога, опозвани и до краја рата нису гађана хемијска постројења.

Брент Садлер, којем дугујемо највећу људску захвалност, дуго је био шиканиран због овог прилога. Много касније, у пријатељском сусрету, повјерио ми се кроз какве непријатности је прошао од помоћника Си-Ен-Ена, али да му није жао те да је, коначно, његов поступак био позитивно оцијењен, а он сам доживио професионалну промоцију.

ЧЕСТО имам кошмарне примисли у којима Брент није успио, у којима Београд бива изложен тровању хемијским супстанцама, у којима ја потписујем или не потписујем Наредбу о евакуацији Београда, у којима страдају стотине хиљада недужних људи.

Изван тих кошмара се налази могућност да неки суд стави и мене на оптуженичку клупу и јалово распреда да ли је било нужно да се папир потпише или не.

Ситна је свака могућа појединачна кривица према тако стравичним злочином који су спремали и умало реализовали челници НАТО-а.

БЕЗНАЧАЈНА је свака појединачна судбина нас из врха државе према оној која је задесила невине жртве НАТО агресије.

Мртвима мир и поштовање. Њиховим породицама саучешће и неопходна помоћ. Злочинцима и убицама...?

Коначно, желио сам да се појавим као свједок одбране на суђењу Драгољубу Милановићу. Суд то није прихватио. Стога, ове редове прилажем књизи која говори о његовој невиности и о неправди која му је нанесена" - пише, априла 2010. године, Момир Булатовић, бивши председник Савезне владе СР Југославије у књизи "НАТО БИЈЕ НАТО СУДИ - СЛУГЕ ОКОВЕ ЗАТЕЖУ", ауторке Љиљане Милановић.


КРАЈ