СТЕВАН Дедијер, иако је био уредник "Политике" и "Танјуга",новинар "Борбе", директор института "Винча" и "Руђер Бошковић", пасош није имао. Тринаест пута је тражио и није добијао, онда је одлучио да званично побегне.

На његову срећу у Загреб долази чувени научник, физичар Нилсен Бор, који успева да одобровољи југословенско руководство да га пусти из земље.

Тако брат Владимира Дедијера, званичног Титовог биографа, 1961. године напушта Југославију и одлази у Шведску. Удба га је одмах прогласила за политичког емигранта, агента ЦИА и непријатеља државе. За њим су кренули и тајни агенти.

На Универзитету у Лунду је основао, прву у свету, катедру за теорију обавештајних послова и безбедности у друштву и привреди, поставши родоначелник једне нове научне дисциплине. Сам је имао богато искуство деловања у том свету тајних послова у који је ушао 1936. године. Често је говорио: "Најјаче оружје једног народа је његова умна моћ."

ВЕСТ да је Дедијер оформио научни институт изазвала је шок у Београду и Загребу. Шок је изазвала чињеница да један бивши сарадник НКВД, јер је радио у мрежи Мустафе Голубића, јавно говори о обавештајним пословима и искуствима, али је подозрење уступило место теоријском и научном утемељењу једне нове дисциплине, сводиве под формулу "како шпијунирати шпијуне". Стеван Дедијер је био обавештајац, нуклеарни физичар, социјални теоретичар, професор и писац. Дедијер се на својој визиткарти представљао као "обавештајни саветник". Ову улогу испуњавао је за УН, Унеско, ОЕЦД, Европску унију, као и у многим државама света, од Индије до Етиопије и Блиског истока.

- Дедијер је најбољи социјални обавештајац на свету. Био је гост свих тајних служби и пет светских универзитета. Француска је тражила да јој реорганизује агентуру, а Британија да ради за краљичину службу. У Америци смо га ценили као експерта за информације - изјавио је Вилијам Колби, шеф ЦИА, импресиониран Дедијеровим способностима и виђењем коришћења обавештајних знања и вештина у развоју друштва, поготово у добу дигиталних технологија.

ЗА ОСНИВАЊЕ Института обавештајних наука, од шведске државе је добио 500.000 круна. На првом семинару о обавештајним службама тема је била улога ЦИА у лажима о рату у Вијетнаму. Захваљујући америчким новинама које су га напале због откривања војних тајни, Дедијер је добио много понуда из Израела, Шведске, Француске, чак Америке да држи отворени курс о шпијунским службама.

Веровао је да је време великих агентура, које воде тајне ратове, прошло:

- Не верујем да би свет нешто добио, уколико би ишчезли ЦИА, совјетски КГБ, енглески МИ-6 или кинеске тајне службе. Обавештавање је биолошка потреба сваке друштвене организације, не само у време рата, него и у миру. Ниједна држава не може без тајне службе, као што ниједна индустрија, ниједан пословни човек, не могу без система информација на одређеном терену или у одређеној области у којој делују. Прави проблем није, дакле, како их укинути, него како променити и елиминисати оне делове тајности који нису неопходни и из којих се развијају девијације. Запрепашћује податак да је у федералној влади у Вашингтону чак 20.000 људи запослено да на документима лупа печате "државна тајна". Отуда је превасходни задатак мог института у Лунду био да сакупи литературу (војну, политичку, научну и индустријску), која постоји о тајним службама свих земаља света, да види како дејствују, да проучи механизме, како би се могло разликовати здраво од болесног. Да се, на основу узрока болести, проуче реалне димензије злоупотребе и корупције.

ПОСЛЕ се седамдесетих година прошлог века дописивао се са српским књижевником и академиком Добрицом Ћосићем и због тога опет био под пратњом агената Службе државне безбедности. У то време је био и тајни саветник ПЛО и Јасера Арафата. Оба главна Арафатова сарадника Абу Џихад и Абу Иад, са којима је сарађивао, убијена су у року од шест месеци без и трунке његове кривице, од Израела и Мосада.

Дедијер је 1973. извео реформу војне обавештајне службе Шведске у пројекту "СОУ 19, 1975", са тезом да обавештајност, њена колективна памет, треба да постане не само заштита безбедности и независности једне државе већ главни фактор њене способности за развитак.

- Моја генерална теза је била да нема више разлога да се тајне службе скривају, јер су сви извори информација отворени и многи подаци се могу наћи у књигама, медијима и библиотекама. Тиме сам хтео да разбијем табу о агентурама и да их учиним јефтинијим сервисом државе, јер је тајност подразумевала скуп систем заштите информација, до којих се прилично лако и на обичан начин долази. Зато сам тежиште рада агентура пребацио на обавештајни рад у пословном свету, компанијама, на тржиштима, у индустрији. Само фирма ИБМ је за тајне пословне информације и заштиту одвајала преко 70 милијарди долара - покушао је да објасни своју теорију Дедијер.

ДЕЦЕНИЈАМА је скупљање војних и безбедносних информација обухватало 65 одсто рада обавештајне службе, а данас се тај проценат смањио испод 30 одсто. Остатак су подаци економског карактера, све до систематске крађе туђих открића, изума и патената.

Јапанци су то први добро схватили: изгубили су рат због војнообавештајне службе, али су се брзо сабрали и, после, остварили несхватљиву економску експанзију. Управо захваљујући развијеној привредној обавештајној служби и потпуној отворености према читавом свету. Једноставно усисавају и преузимају туђа најбоља искуства. Успешност појединих фирми мере према количини корисних идеја које су негде украли.

- ТАЈНОСТ дефинитивно припада далекој прошлости. Треба крити само кључне ствари у интересу безбедности земље и то тако вешто, да нико и не може наслутити да су то уопште тајне. Тајне службе зачас измакну контроли, осамостале се, без икакве потребе стварају сопствену бирократију неодговорних медиокритета - изван и изнад легалних институција. Намерно мистификују своју независност и предузимају различите скупе и рискантне акције.

Мислим да је превазиђено убацивање људи и грађење мрежа опскурних сарадника. Информације су свуда око нас и њихов квалитет и поузданост су неупоредиво већи, ако се до њих долази захваљујући зналачком оку, фантазији и креацији, а не парама - говорио је Дедијер.

Стеван Дедијер је живео као професор у Лунду. Три пута се женио и имао четворо деце. Последњих година је радио на својим мемоарима. Умро је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године живота.


ГЛОБАЛНА РЕВОЛУЦИЈА

ДАНАС је 95 одсто информација доступно преко медија и интернета, зато је истовремено неопходно развијати филозофију употребе и разумевања информација. Државе, друштва, привреде, корпорације ослањају се на науку, на раднике знања и на јавно доступне базе научних података и чињеница, јер је ово време глобалне револуције пословне обавештајне службе и безбедности - тврдио је Стеван Дедијер.