С ЈЕСЕНИ 1976. године, када је наговештавана афера око Гробнице за Бориса Давидовича, Данило Киш је последњег дана септембра упутио писмо Мирославу Крлежи:

"Јако ми је жао што приликом свог недавног боравка у Загребу нисам могао да Вас посетим: био сам уверен да сте још увек у Словенији. Чујем, међутим, од Предрага (Матвејевића), да сте били код куће и да се сад добро осећате, што ме јако радује. (Знам да не волите ову врсту разговора, опростите ми.)

Пишем Вам, драги Крлежа, као човек у тешкој невољи и са осећајем нелагодности што морам да Вам се обраћам са својим проблемима и да Вам одузимам време. Но ствар је исувише озбиљна да бих могао своју обазривост и учтивост да ставим на прво место. Обраћам Вам се, ето,као једном од ретких људи којима се у овом тешком часу могу обратити, и ја Вас молим да ме разумете.

ДРАГИ Крлежа, мене су, поводом моје последње књиге Гробница за Бориса Давидовича оптужили за плагијат, клеветом и љагом која се не може спрати ничим. Прича је можда сувише дугачка, но ја ћу Вам је покушати дати у најкраћим цртама, макар да ово писмо остане као сведочанство наших обичаја и нарави.

Новинар, и један од уредника Дуге, Драгољуб Голубовић звани Пижон (Pig - eon), познат по својим ранијим, срећом по књижевност не-књижевним скандалима (и по неким другим прљавим работама), већ неких двадесет дана носи по редакцијама београдских листова и по издавачким кућама, праћен неколицином књижевника, "црни досије" и чланак у којем доказује да је поменута моја књига "Ниска од туђих бисера" (то је и наслов чланка и у њему реч плагијат као дуго одлагана поента).

ДУГА одлаже већ други број ту своју скандалозну хронику, а поменути чланак, као и "фотокопије", чланови редакције носе тзв. експертима на експертизу како би ови, као у каквом кримићу, открили отиске мојих прстију, да тако кажем. Неки људи од знања и угледа покушавају да увере поменутог новинара да то што ради је бесмислица и опасна работа, али он, као новинар, хушкан и потплаћен од неких писаца и ко зна још од кога, наравно нема намеру да испусти ту "аферу столећа" из своје руке. (Видите, одједном ми придају сувише велик значај.) Те фамозне "фотокопије" које колају као сигуран доказ и corpus delicti моје "крађе" јесу:

1. две странице из неке француске историје руског сликарства и уметности, странице које сам преузео, скоро in extenso, са незнатним изменама, у опису Свете Софије Кијевске, но које сам, у следећем поглављу, на известан начин ставио у уста "историчарки уметности Лидији Крупеник", која свој даљитекст (а поводом Ериоове посете цркви) изговара на "беспрекорном француском језику". Узалуд сам му и ја, приликом једног сусрета, доказивао чињеницу да неприповедачки текст (као што је онај о Катедрали или, рецимо, одломак из неког кувара) у приповеци задобија онакву функцију какву јој је аутор наменио - приповедачку:

2. две-три странице из књиге Медведева Le stalinisme. Медведев је, као што Вам је познато, објавио у поменутој књизи многа сведочанства, снимљена на магнетофон, преживелих жртава стаљинских чистки или чланова њихових породица. У својој сам књизи бар на десетак места нагласио да се служим документима, а један од њих јесу и поменута сведочанства која сам користио, контаминацијом и уз знатна преиначења, описујући последње, затворске и логорашке, дане Бориса Давидовича Новског.

"ЦРНИ досије" је међутим отворен и кружи Београдом као прворазредна сензација, инкриминисана се књига скида с тзв. бестселер листе Вечерњих новости, Политика обуставља објављивање мог кратког разговора у рубрици "Премијера књиге", члан жирија Андрићеве награде (где је све дотле моја књига фигурирала као најозбиљнији кандидат) изјављује на последњој седници жирија да се о књизи Д. К.-а "не може разговарати из моралних разлога", покретни чвор се стеже око мога врата"

И тако, драги Крлежа, двадесет и шест година мог живота за литературу и у име литературе, двадесет и шест година лишавања и жртвовања у име литературе брише се једним потезом њихове прљаве крпе, на мене показују прстом као на човека чије су све књиге (а има их, нажалост или срећом, свега пет-шест) под знаком дубоке сумње, а о будућности, мом и моје жене - и ту не мислим на "хлеб свагдањи", њега сам се лишавао лако и до сада - да и не говорим.

ПОШТОВАНИ Крлежа, ја Вам ово пишем пре као исповест него као молбу, јер не знам шта Вас могу молити и шта се ту може учинити. (Свемоћ чаршије осетили сте и Ви, толико пута, на својој кожи.) Чланак за Дугу је спремљен, вероватно ће се појавити кроз петнаест дана. Има ли се ту смисла и начина борити?! Има ли смисла ту ишта чинити? Ја сам окружен фантомима. Не знам тачно одакле и ко подстрекава ту ствар. Чујем да се негде у позадини свега појављују и неки Французи, од којих један носи презиме Толстој, ради у Француском културном центру у Београду: то Вам је нека врста crivain manqu (између осталог!). Видите, драги Крлежа, Французима је изгледа додељена свуда улога Хакерн и Дантес!

Опростите ми, још једном Вас молим, ово моје опширно и плачљиво писмо и кажите ми шта да чиним, шта да се чини.

Са најдубљим поштовањем, увек Ваш Данило Киш

САМО шест дана касније,5. октобра Мирослав Крлежа одговара Кишу:

Драги Данило,У вези с Вашим писмом од 30. 9. 1976, молим Вас, прије свега, не драматизујте ствар саму по себи сасвим наравну и логичну.

Свoјим пером Ви дражите свијет око себе, више од тога, Ви га раздражујете намјерно, па шта се чудите томе као Поп Јоцина Фрајла?

Пустите ту олујицу (у чаши воде) нека прохуји, а да се пожурите испред руда, на врат на нос (Prcipitamment) немасмисла!

Као за утјеху, довиђења, срдачно Ваш М. К.


БОРИСЛАВ ПЕКИЋ ДАНИЛУ КИШУ

Драги Данило,

Нема потребе да ти причам са каквим сам задовољством прочитао "Гробницу за Бориса Давидовича." Ма колико и сви кажу, и ја осећам да је управо та прича и најснажнија, морам признати да сам лично највише уживао у "Механичким лавовима", вероватно стога што њен заједљиви хумор на рачун западних интелектуалних сапутника (има) нечега што тим људима стварно није познато, диже мој дух и што бих једну такву причу и ја на тај начин (не тако добро, свакако) написао. Искрено ти честитам на успеху код критике и неуспеху код извесних људи, јер је управо то доказ да је књига добра. Ово последње чак и више него оно прво. Ја се надам да ћеш добити једну од две предстојеће награде. Лично бих више волео да то буде "Андрићева", јер о "Октобарској" и сам знаш, треба увек мислити у неким релацијама које нама нису најближе. Чуо сам, међутим, за неке твоје неприлике. Слутим да су оне аранжиране управо зато да се за те награде дисквалификујеш. То је стари трик свих уметничких чаршија света, тамо, наравно, где сви одлучујете испред земље. Ја те молим да сачуваш нерве и да се не даш провоцирати, јер такви поступци, интриге и олајавања и немају други циљ него да часне људе изведу из такта и спусте на ниво провинцијске литерарне политике. Поступај са њима као са псима поред којих пролази караван. Уједе нећеш моћи избећи, али рана зарасте, једино се човек не излечи од беснила које ти такви људи уцепе ако ниси имун. Знам, такође, да је лако говорити из перспективе моје лондонске усамљености, али толике сам године и з г у б и о у таквом мизерном друштву, према коме су мајмуни чудо интелектуалне супериорности и грађанског такта, да могу овакве примедбе себи да допустим. Храбрости, дакле, али више од свега презира. (Лондон, 10. окт. 1976.)