ЗАШТО је Хиландар био и остао толико важан, иако се налази далеко од Србије, на кршевитом грчком полуострву? Због чега су људи ризиковали главу да би стигли до њега и замонашили се, само да се број српских калуђера не смањи испод границе после које манастир прелази у туђе руке? Зашто су пљачкаши културног блага опседали Хиландар да би се докопали књига и докумената који се у њему чувају?

Куцао сам на многа врата тражећи одговоре, а највише сам их добио на неочекиван начин, читајући и слушајући приче о судбинама људи без којих Хиландар вероватно не би постојао, а ако би и постојао, не би био српски.

Као и Србија, Хиландар се безброј пута нашао на ивици пропасти, а онда се појављивали неки изузетни људи који су га спасавали, али су и они и њихови подвизи по нашем ружном обичају скрајнути или потпуно заборављени.

С ВРЕМЕНОМ сам научио и да размишљам као људи у средњем веку, добу вере, када су држава и црква биле неодвојиве, а Свето писмо се користило као шифрарник којим је тумачена прошлост, садашњост и будућност. Тада сам разумео значај Атоса као духовног седишта "православних уједињених нација" које су се простирале од Грузије до Србије, а припадали су им сви народи под цивилизацијским утицајем Ромејског царства.

Када су Немања и Сава добили дозволу византијског цара да саграде независни национални манастир Хиландар, политички посматрано, Србија је постала пуноправни члан те заједнице, а српски језик и идентитет су добили међународно признање.

Хиландар је, после грузијског Ивирона и италијанског Амалфија, трећи негрчки и први словенски национални манастир на Атосу.

СРПСКА царска лавра Хиландар је први велики манастир на северној страни Атоса. Из које год луке да испловите ка Светој Гори, прва станица је једно од хиландарских пристаништа. Ко се укрца на брод у Уранополису, искрцава се у Јованици на западној обали. Поклоник који креће из Јерисоса силази у Хрусији, хиландарској арсани, пристаништу на источној обали. У средњем веку, када је функционисао и копнени пут, хиландарско имање је било прво на које се наилазило.

Овакав положај данас се чини веома лепим, али у средњем веку, у време честих гусарских напада, Хиландар је важио за веома опасно место. Немања и Сава су на његовом простору затекли само рушевине претходних насеља и богомоља које су разбојници разорили. Када су велике пљачкашке флоте почеле да нападају Атос, његов "меки стомак" била је управо обала хиландарског поседа.

НАУКА претпоставља да име Хиландара потиче од манастира који је раније подигао извесни Георгије Хеландарије и који је уништен у гусарском нападу. Легенде о пореклу имена Српске царске лавре много сликовитије описују његов веома незавидан стратешки положај. Прво предање је симболички приказано кроз исклесане главе лавова разјапљених чељусти које се кезе са зида припрате краља Милутина, на хиландарској саборној цркви посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице.

Грчка реч хили - уста и леондарион - лавић, заједно означавају "лавље чељусти", а управо тако изгледа уска хиландарска котлина између стрмих зелених брда Милеја и морске увале Хрусије погодне за искрцавање.

ПО ДРУГОЈ легенди, назив Хиландар је кованица настала од грчких речи "хилии" - хиљаду или мноштво и "андара" - магла. По предању, крсташи који су 1204. спалили и опљачкали Константинопољ кренули су одмах у следећи поход, да оробе Свету Гору. Када се одред од хиљаду нападача искрцао код Хрусије и из два правца почео да надире према Хиландару, његова заштитница Богородица послала je густе магле из околних шума да сакрију манастир.

Дезоријентисани крсташи су налетели једни на друге и почели да се убијају. Од хиљаде, масакр су преживела само тројица. Они су се покајали и понизно закуцали на манастирску капију молећи калуђере да их приме у братство Хиландара. Ова прича је према модерним схватањима само легенда, али пажљивији посетилац се запита да ли је заиста тако када види ликове крсташа-покајника с монашким именима Мануел, Исавел и Мисаил који су насликани на живопису изнад улаза у велику хиландарску трпезарију.

ДАНАШЊИ изглед Српске царске лавре веома је далеко од средњевековног.

Комплекс који су Немања и Сава завршили 1198, срушен је током велике реконструкције коју је извео краљ Милутин крајем 13. века. Он је тада срушио првобитни мањи храм и саградио монументалну саборну цркву с великом припратом. Њен данашњи облик формиран је у 14. веку, када је кнез Лазар дозидао још једну велику припрату. Зидине "хиландарског града", тврђаве која је штитила храмове и конаке, готово у потпуности су измениле првобитни изглед после бројних дозиђивања и презиђивања. Разлози за те промене били су дотрајалост грађевина, страдање у неколико катастрофалних земљотреса и пожара, али и губљење смисла средњовековне одбране у време ватреног оружја и вековне османске окупације.

Ко жели да види како је српска царска лавра бар приближно изгледала на својим почецима, требало би да прође поред улаза у манастир и настави стазом која води испод источног зида из кога се диже дуговрати Савин пирг (кула) и маслињака.

КАДА путић стигне до кошница великог пчелињака крај Хиландарског потока, треба скренути удесно и проћи испод лукова аквадукта. Њиме је некада у манастир стизала свежа вода из извора са околних брда која је сакупљана у централни резервоар Прото-вода (Прото неро). Ту још увек стоји глатки неосвојиви тврђавски зид, без прозора и тераса калуђерских ћелија, строг и висок. Над њим доминира Кула Светог Ђорђа, која је име добила по параклису, капели посвећеној Светом ратнику Георгију Победоносцу, Немањином заштитнику.

Над бедемима Хиландара у прошлости је стражарило 12 високих кула "стрелница" са црквицама-параклисима, а највиша међу њима била је Савина, са параклисом Светог Јована Претече. Ова елегантна мотриља и кула последње одбране доминира над Хиландаром и једна је од његових најпрепознатљивијих симбола. Велика саборна црква међу зидинама симбол је Христа, а 12 капелица у кулама представљало је апостоле.