ИЗ Цириха Дидо Кватерник и његове убице одлазе у Лозану, одакле бродом, преко Женевског језера, прелазе француску границу. У Швајцарску су ушли са мађарским пасошима и нетрагом нестали. Из земље "чоколада и сатова" изаћи ће са чехословачким путним исправама. Возом иду до Фонтенблоа, а одатле аутобусом до француске престонице.

Пре него што су пронашли смештај, Кватерник их одводи у биоскоп и мајсторски демонстрира елементе конспирације. Чим је почела филмска пројекција, даје знак Краљу и Поспишилу да изађу и одводи их у Биро за визе где се пријављују као чехословачки грађани јер за власнике пасоша ове земље није била потребна француска виза. Исто је поновио и са другом двојицом. У раним јутарњим сатима, 7. октобра, Черноземски, Мијо Краљ и Кватерник напуштају Париз и крећу ка Марсељу, односно за Екс-ан-Провансу. У Париз је Владета Милићевић стигао 6. октобра 1934. године. На пострестанту у Паризу сачекало га је писмо, извештај његовог човека из Павелићевог стожера. Анте Година га обавештава да се један атентаторски пар налази у Паризу; да је планиран атентат на краља Александра на два места: код споменика марсељских јунака, и у Версају; да се други атентаторски пар налази на у унутрашњост Француске и да се спрема за атентат у Марсељу; да оба атентаторска пара имају чехословачке пасоше; да ће му се још једном јавити уочи или на сам дан доласка госта (краља Александра).

НАОРУЖАН доказима, Милићевић ће наредна три дана обијати врата француских форума задужених за дочек краља Александра. Немарност Француза и омаловажавање чланова југословенске делегације може да се реконструише из опширног и детаљног извештаја Владете Милићевића, који је упутио Министарству унутрашњих послова у Београду, непосредно после атентата:

"Одмах по доласку у Париз ставио сам се у везу са овдашњим властима и њиховим Министарством унутрашњих послова ради осигурања безбедности Њ.В. Краља приликом његовог доласка у Француску. Како је овдашња Префектура (Градско начелство) надлежна само за Париз, а Јавна безбедност при Министарству унутрашњих послова за унутрашњост Француске, односно за Марсеј, то сам морао све обићи и сваком сам саопштио да имамо обавештења да хрватски бандити, односно др Павелић, припремају атентат на Њ. В. Краља...

"СВИМА сам редом понављао опасност, која је над нашим главама и молио да се предузимају најстроже мере контроле, како на граници, по хотелима, тако и по нашим колонијама. Дао сам и списак и слике, које сам имао код себе сумњивих лица... Тражио сам и стално инсистирао да се са листе сумњивих, предате од Посланства, и сва лица сигнализирана од мене, пронађу, притворе, а затим по одласку Краља протерају. Чак сам, када полиција није могла изаћи на сусрет, јер се косило са њиховим законима, отишао са дозволом Кр. Посланства, код директора Политичког одељења Министарства спољних послова, Бласета, а са мном је био Николић, Главни инспектор Руфијак и секретар маршала Двора Димирјевића, г. Боторић, па сам и код њега инсистирао за хапшење по листи Посланства, али ми је овај одговорио да је ову листу оставио Министарству унутрашњих послова, али да се ова лица не могу тако хапсити, јер у Француској има закона, а ови нису ништа противу закона учинили, али да ће се узети под строгу контролу. Кр. Посланство је било о свему обавештено.

"БИЛО би дуго излагати све мере које сам предузимао дању-ноћу јурећи сам, јер нисам наилазио на потпору код овд. власти, што је било познато Кр. Посланству... За све време преговора о плану краљевог обезбеђења, званични представници Француске, држали су се надмено, као органи велике државе, који не желе да полажу рачуна о томе шта ће, а шта неће предузети, нити да дозволе мешање југословенске полиције. По добијању листе имена и фотографија сумњивих лица предузете су само формалне мере, а то је значило да ниједно сумњиво лице није пронађено, иако су се, у то време, већ налазили у Ексу, Фонтеноблоу и самом Паризу. Истовремено, у последњем тренутку одбијен је предлог да обезбеђење буде пратња полицајаца на мотоциклима са обе стране краљевог аутомобила, наводно, јер то не би одговарало демократској јавности. Остало је да испред аутомобила иду двојица гардиста на коњима."

И док се француске бирократе поигравају са југословенским званичницима, Кватерник и његов марсељски пар Керин-Краљ су на месту злочина. У Екс-ан-Провансу су одсели у два хотела, а дан пре него што ће разарач "Дубровник" пристати у марсељску луку, обићи ће маршруту којом је требало да прођу краљ Александар и Луј Барту, француски министар спољних послова.

У записнику француске полиције, после атентата, забележена је изјава "пратиоца" Мије Краља:

- На дан 8. октобра у седам часова ујутро дошао је у моју хотелску собу г. Сабо (Кватерник). Ја сам становао са Суком (Черноземским), Господин Сабо нам је обојици наредио да устанемо и онда нам некако озбиљио, уносећи се у лице, рекао: "Краљ Александар стиже сутра у Марсеј. Ви знадете своју дужност. Имате га убити по цијену властитог живота!" Ћутали смо неколико секунди, па је поново г. Сабо реч по реч казао: "Питам вас, у име поглаванка, јесте ли спремни за ову задаћу?" Одговорили смо у глас: "Јесмо!" "Онда хајдмо да одредимо мјесто у Марсељу!"

У локалном листу био је објављен план кретања сутрашње поворке од "Белгијског кеја" све до префектуре. Кватерник, Мијо Краљ и Черноземски стигли су таксијем и дошетали у близину "Старе луке". Према том плану, прошетали су се главном улицом, Авенијом Канабијер.

- Овдје! - застао је Кватерник, гледајући упитно у "Владу шофера".

- Овде ће га шаљемо у пакао! - промрсио је Владо Черноземски.

- Не у пакао! - окренуо се Кватерник. Показао је на попречну улицу, неколико корачаја даље. - Послаћемо га у рај! Видиш ово је Рајска улица (Ри Парди).

- Главно је да оде на онај свет! - додао је Бугарин.

Једино је сигурно да ниједан атентат на владара и државника није унапред толико најављиван и да, упркос томе, нису биле лошије организоване и спроведене мере безбедности. Поред упозорења са свих страна показало се да намере моћника нико није могао да заустави. Продужена рука "господара света" и даље се осећа и зато је ваљда досије о ликвидацији Александра и Луја Бартуа "иза седам брава". Остаје на крају само једно питање - ко се плаши мртвог краља и зашто?


КРАЈ