ПО прецизном налогу Свете римске цркве, 1947. године језуита Фјорело Кавали објављује књигу Процес загребачком надбискупу: животопис Алојзија Степинца, пледоаје против судског процеса, и у суштини покушај одбране улоге - сумњиве и оптерећене одговорношћу која сеже до саучесништва - коју је имао папа Пије XII за време нацифашистичких ратних догађаја и у односу на Холокауст.

Кавали представља Степинца као "племениту надбискупску фигуру, која је жртва политичке и вјерске мржње једног режима", жртва "комунистичког прогона и плаћених убица чије су руке упрљане крвљу стотина свештеника" у оквиру "прогона покрену тог (од комуниста) против католицизма у Хрватској".

Многа сведочења - било за време Загребачког процеса, било она која су садржана у многим другим оптужбама из тог доба - о одговорности Католичке цркве у балканском холокаусту у периоду 1941-1945, овај отресити језуитски животописац брише једном једином речју: "мистификација".

КЊИГА језуитског животописца први је покушај (касније ће уследити многи други) Свете римске цркве да фалсификује страховите чињенице које су се догодиле у Хрватској у периоду 1941-1945. и колаборационистичку улогу коју је у томе имао примас, монсињор Степинац. Опраштајући високом прелату, Света столица, у ствари, опрашта сама себи: самоопрост који је утолико потребнији уколико су очитији докази да је Ватикан о томе шта се дешавало у Хрватској за време Павелићеве диктатуре знао све.

По мишљењу енглеског историчара Ентонија Роудса, Света столица, у случају Хрватске, не може уопште да даде, као у случају Пољске, извињење, с обзиром на даљину, да није имала довољно извора информација да би проверила гласине. Комуникације између две земље за време рата нису биле ометане. Односи између два диктатора, Мусолинија и Павелића, били су врло блиски, a италијански официри и функционери, као и ватикански емисари, непрестано су прелазили с једне на другу територију.

САМ пaпa, Пије XII, знао је све. Кад није био обавештаван ни од високих ватиканских достојанственика, ни од стране представника Свете столице који су били непријатељски расположени према усташкој диктатури (нпр. кардинал Tисеpaн), ни од званичних југословенских или англоамеричких представника које је папа примао на званичне али и на пpиватне пријеме, барем у једном случају свети отац је имао директне информације:

"Бранко Бокун, представник југословенског Црвеног крста код Свете столице, добио је од своје организације задатак да испослује интервенцију и посредовање Ватикана у прилог Срба православне вере, као и Јевреја и Цигана, који су буквално истребљивани од група хрватских католичких фанатика. Бокун тврди да је узалудно покушавао да добије пријем код Папе, али да је свеједно успео да му достави информације."

ЗНАО је папа, знала је Света столица, знала је Римска црква. Али је ћутала. Баш као што је крајње неодлучна ћутала за време нацифашистичких антисемитских прогона.

"Политичко ћутање" Ватикана према варварским делима нацифашиста жигосали су и разни католички представници, као кардинал Тисеран.

"Надам се да историја неће сутра морати да прекорева Свету столицу да је проводила политику комодитета искључиво због сопствене користи или још горе од тога. То је заиста жалосно, посебно када смо живјели под Пијем XII."

Као италијански католички интелектуалац Карло Бо.

"Папа који мјери своје ћутање јесте папа који се прилагођава друштву које је већ одавно навикнуто на то да не води рачуна о еванђеоским истинама и које је дозволило да коров непосредних интереса расте на човјековом тијелу."

Као немачки кардинал Допфнер, који је 8. марта 1964. поручио из проповедаонице катедрале у Монaку.

"Историјски поглед унатраг савршено оправдава мишљење да је папа Пије XII морао да снажније да протествује."

ЛОРД Бертранд Расел, британски филозоф, творац "Преког суда" против ратних злочина је шездесетих година изрекао свој суд: "Ватикан је одговоран за скривање истине о ономе што се догађало у Југославији за вријеме другог свјетског рата."

Ни у једном другом делу света нису свештеници тако прихватили и поздравили један новонастали режим као у Хрватској. У усташкој Хрватској Католичка црква се вратила духу крсташког рата.

Дакле, никаква осуда није могла да дође од Свете римске цркве за грозоморну диктатуру Анте Павелића, којој је папство Пија XII уместо осуде дало подршку и покриће баш преко загребачког надбискупа и примаса Хрватске, монсињора Алојзија Степинца.

Одговорност, непосредна и посредна, монсињора Степинца за време крвавих година усташке диктатуре у Хрватској, таква је и толика у име и за рачун Свете римске цркве. У целом периоду 1941-1945. Ватикан је, у ствари, непрестано подржавао, гарантовао и помагао колаборацију примаса Хрватске с Независном Државом Хрватском која се свим силама заложила за етничко-верски геноцид.

О БАЛКАНСКОМ холокаусту и одговорности монсињора Степинца забрањено је говорити, западна историографија о годинама усташке диктатуре у Хрватској готово да и не постоји: тако жели Света римска црква. Ретки су истраживачи који се усуђују да пркосе католичком табуу о геноциду у Хрватској током година 1941-1945; ризик је велик; бојкот, застрашивање, па чак и прогон.

"Сигурно је у току нова Инквизиција, која се, не могавши прибјећи методима из прошлости, прилагодила времену и усвојила модерне репресивне системе: и ето позивања судова на члан 166 који кажњава вријеђање Бога, ето казни и затвора... ето прије свега дискриминације на послу, ето професионалне изолације" - изјавио је немачки историчар Карлхајнц Дешнер (аутор бројних студија посвећених злоделима Свете римске цркве), у једном интервјуу који је дао Етору Моу и који је објављен у Corriere della Sera 13. априла 1998.

ОВАЈ новинар, Етор Мо, такође документује "притиске, пријетње, уцјене" упућене бившем свештенику Хубертусу Минареку да не би објавио књигу "Господари и слуге Цркве", која представља оптужбу немачке курије и "апсолутистичког и монархистичког карактера Римске цркве".

Ватикан је успео да изопштењем казни научника Виктора Новака, аутора књиге Magnum Crimen, документоване историографске студије балканског холокауста о усташким злочинима и саучесништва клера Хрватске католичке цркве: најстрожом казном у католичкој цркви, која никада није одређена неком од усташких крвника који су годинама крвљу шкропили Независну Државу Хрватску "у име Божије".