ДРУГА сведочења током процеса потврђују тајну активност монсињора Степинца у месецима након партизанског ослобођења на реорганизовању преосталих усташа у ковању завере против нове социјалистичке Југославије.

Бивши шеф усташких оружника, пуковник Ерих Лисак, потврђује да се тајно састао с монсињором Степинцем у јесен 1945. у надбискупском двору, тражећи од њега помоћ за субверзивну делатност; потврђује да му је он договорио контакт с Павлом Гулином и другим усташким конспираторима и с крижарима. На питање да ли је за време поглавникове диктатуре монсињор Степинац икада протестовао због усташких злочина, бивши шеф полиције одговара: "То нисам никад чуо."

Затим долази ред на свештеника Ивана Шалића, секретара монсињора Степинца. Шалић потврђује те две посете притајеног Лисака загребачкој надбискупији, потврђује колаборацију монсињора Степинца с активношћу завереника. Помиње благосиљање једне усташке заставе коју су подривачи касније сакрили у једној шуми, те аутомобил који је монсињор Степинац дао Јосипу Шимецком (свештенику и вероучитељу у једној школи у Загребу, који је био активан у овој субверзивној католичко-усташкој групи).

СВЕШТЕНИК Шимецки изјављује у Суду:

"Познато ми је да је монсињор Степинац био упознат с благосиљањем заставе, које се догодило у капели надбискупије. Када сам се, дан пред хапшење тајника Шалића, упутио код надбискупа Степинца, он ме је питао јесмо ли били довољно обазриви при благосиљању (усташке) заставе." Потом оптужени свештеник потврђује да је растурао један летак с натписом: "Браћо Хрвати! Шуме су пуне наших крижара! Народе, немој чекати већ ударај гдје можеш!", те да га је дао Степинцу: - "Да, дао сам га надбискупу и редовницама које су биле с њим."

Оптужени свештеник Ђуро Марић, још један завереник који је дипломирао на Папском универзитету у Риму, бивши усташки официр и исповедник поглавникове телесне гарде, потврђује да је вршио присилна "прекрштавања" по наређењу монсињора Степинца. Испитиван од партизанских власти по ослобођењу Загреба, потврђује да се најпре био склонио у Италију по писменој препоруци загребачког надбискупа која је упућена тршћанском надбискупу.

ФРАТАР Модесто Мартинић, провинцијал хрватских фрањеваца, изјављује да је примио и закопао у властитом самостану 37 ковчега у којима се налазио део злата које су усташе опљачкале својим жртвама. Њему је те ковчеге предао фрањевац Радослав Главаш, високи дужносник усташког Министарства богоштовља, један дан по ослобођењу Загреба (9. маја 1945).

"Мишљење високих црквених кругова, поред бискупства и Његове узоритости Степинца, било је такво да нисам могао другачије дјеловати. Морао сам не сурађивати с народним властима, чекати и држати скривено злато... Држање монсињора Степинца изражено је у Посланици (од 20. септембра 1945) и у извјесним знаковима његовог увјерења да ће се десити промјене... Једном, пригодом посјета у који му је дошао неки страни представник, не знам да ли је био енглески или амерички велепосланик, не сјећам се добро, ја сам га упитао: 'Узорити, прича се да ће ускоро доћи до промјене режима'; погледао ме, насмијешио се и рекао: '3ар се одиста о томе прича?' Тада ми је било јасно да он рачуна на сличну промјену... Други прелати причали су ми да ће садашњи режим кратко трајати... На друге свећеникe се дјеловало, строго их опомињући: 'Пазите добро да сурађујете ако се не желите компромитирати', што је другим ријечима значило позив на пасивни отпор. То проистиче и из чињенице да су неки свећеници, оријентирани у усташком смислу, прешли из пасивне у активну опорбу, почињући самоиницијативно организирати и подупирати акције против режима и особно у њима судјеловати."

У ТИПИЧНОМ маниру најискуснијих политичара, оптужени Степинац негира све, чак и доказни материјал. Негира да је помагао завереницима:

"Ако су Лисак и Лела Софијанец, ако су остали долазили код мене представљајући се лажним именима, ако сам добијао писма која нисам знао ни прочитати, ако је то злочин, ако је злочин што свијет долази да ме нађе, онда мирно прихватам своју пресуду."

A за нову југословенску државу Степинац тврди:

"Католичке школе, наше школе, изграђене с толико жртве, одузете су нам. Живот сјеменишта постао је немогућ. Да нисам добио седам вагона живежних намирница из Америке, ове године не би се могло одржати сјемениште (надбискупије). A сјемеништарци су дјеца нашег народа са села. На силу сте узаптили сву имовину сјеменишта. Нисте учинили ништа мање од Гестапа који нам је отео имовину сјеменишта у Мокрицама."

СУДИЈЕ Суда у Загребу, 10. октобра 1946. године, проглашавају оптуженог Степинца кривим за кривична дела потпомагања непријатеља (то јест за "колаборацију") и издаје, осудивши га на 16 година затвора уз присилни рад.

Света столица назива Загребачки процес "фарсом". L'Osser-vatore Romano од 30-31. децембра 1946. пише да је једини Степинчев злочин што је "од себе направио гласника кршћанске вјере и кршћанске традиције против атеистичког материјализма који комунистички диктатор, уз подршку Москве, настоји да наметне његовој земљи". Крајем октобра 1946. Света столица предвидела је изопштење судија који су изрекли казну на терет загребачког надбискупа.

Титова држава чини последњи покушај да избегне да монсињор Степинац издржава казну коју му је одредио Суд: понуђено му је да напусти земљу, али бивши католички примас Хрватске одбија овај предлог.

ПРЕБАЧЕН у затвор у Лепоглави, монсињор Степинац добија третман који одговара његовом рангу "ванредног затвореника": бива ослобођен присилног рада из пресуде и проводи у затвору пет од шеснаест година прописаних казном: 5. децембра 1951. тобожњи "католички мученик" ослобођен је затвора и интерниран у своје родно место Крашић.

Степинац се у Крашићу посвећује апостолству Светог писма: пише хиљаде страница проповеди и других религиозних текстова; одржава интензивну преписку, написавши око пет хиљада писама црквеним властима и верницима, у Југославији и иностранству.

ПОСЛЕ нешто више од једне године, 12. јануара 1953, "гласник Кршћанске вјере", Степинац, именован је за кардинала, a ово унапређење у Ватикану најављује папа Пије XII свечаном похвалом:

"Није овдје, али га ми грлимо братском њежношћу... Желимо да сви знају да смо га додјељивањем кардиналске части жељели наградити према његовим заслугама."

Именовање Степинца за кардинала изазвало је прекид дипломатских односа између Свете столице и Југославије.


ПРЕЋУТКИВАО ЗВЕРСКА УБИСТВА

КАРДИНАЛ Алојзије Степинац је умро за време изгнанства у родном месту Крашићу 10. фебруара 1960. Имао је 61 годину. Сахрањен је иза главног олтара загребачке катедрале. Његова смрт сигурно није тужнија у поређењу са стотинама хиљада зверских убистава за која се годинама претварао да их не види. Смрт једног "неслободног" човека: ситница у поређењу с геноцидом који је потврђивао и благосиљао годинама.