ПОЧЕТКОМ јануара 1946. југословенске власти предају званичном представнику Свете столице у Југославији, монсињору Патрицију Херлију, опсежну документацију о колаборационистичкој делатности монсињора Степинца и великог дела хрватског клера с Павелићевом диктатуром. Ова дипломатска иницијатива имала је циљ да наведе Свету столицу да надбискупа премести из Загреба и да га постави на високо пастирско место у некој другој држави: потез који би омогућио избегавање процеса и спасавање дипломатских односа између Београда и Ватикана.

О овом маневру остало је сачувано сведочење секретара Комунистичке партије Италије Палмира Тољатија 7. новембра 1946. У партијском листу Unita. Тољати пише да га је југословенски вођа Тито, обавестио да постоје докази о колаборацији монсињора Степинца с усташама и нацистима, те да је југословенски вођа о томе одмах обавестио управника Апостолског изасланства у Београду: посредством њега Тито је позвао Свету столицу да повуче Степинца и да на тај начин ослободи загребачког надбискупа иначе неминовног процеса.

МЕЂУТИМ, Светој столици је био потребан антикомунистички "мученик" у улози "жртве" у пропагандној кампањи, један политичкосудски случај, способан да упали фанатизам хрватског католицизма и да створи потешкоће на унутрашњем и међународном плану "атеистичком" и "бољшевичком" систему нове Титове Југославије. Због тога Ватикан потврђује останак монсињора Степинца на дужности примаса Хрватске.

Тако 18. септембра 1946. загребачке судске власти издају налог за хапшење Алојзија Степинца, оптужујући га за колаборационизам и за субверзивну активност против југословенске државе.

ПРОЦЕС загребачком надбискупу почиње 30. септембра 1946. на основу оптужнице коју је потписао државни тужилац Јаков Блажевић. Главне тачке оптужнице на терет оптуженог Алојзија Степинца су следеће:

1) Подршка коју је надбискуп пружао нацифашистичким окупаторима и његова колаборација с усташком диктатуром од априла 1941. до априла 1945. То доказују изјаве и декларације бискупства у тим годинама, написи католичке штампе тог времена, проусташко деловање разних католичких организација које је водио примас Хрватске, многе верске свечаности одржане у прилог режима (као Свечана миса 10. априла сваке године у знак прославе настанка Независне Државе Хрватске);

2) директна одговорност надбискупа у организовању и

провођењу присилног "прекрштавања" србоправославаца Хрватске и Босне и Херцеговине које је обављано под претњом клањем;

3) одговорност монсињора Степинца за етничковерски геноцид против Срба, Јевреја и Рома, утолико што је био апостолски војни намесник Усташких оружаних снага, то јест поглавар свих капелана који су духовно помагали убилачке оружнике;

4) одговорност загребачког надбискупа зато што није никада предузео никакве мере против тог низа духовника који су се упрљали грозним злочинима, учествујући лично у усташким покољима;

5) политичка активност монсињора Степинца у последњој фази Павелићеве диктатуре у покушају да спасе пад усташког режима, покушају који је кулминирао прикривањем у загребачкој надбискупији "Архива Министарства унутрашњих послова Независне Државе Хрватске и Поглавникове Префектуре";

6) подршка монсињора Степинца субверзивној активности "кри-жара" и усташа Лисака и Гулина, који су тајно припремали устанак хрватских националиста.

ПРАКТИЧНО, оптужница против Степинца - предвиђена свим судским уређењима и самим међународним законима односи се на

"издају" и "колаборационизам". У ствари, Краљевина Југославија коју су априла 1941. напали нацифашисти да би створили тобожњу Независну Државу Хрватску, није престала да постоји, утолико пре што је њена влада у егзилу наставила да ради и што су је признавале све земље укључујући и Ватикан - осим сила Осовине.

У току расправе показано је на стотине чланака које је издала католичка штампа у периоду 1941-1945, чланака који су отворено подржавали усташку диктатуру, који су делили или подстицали верски фанатизам и неправилне расне ставове, славили нацифашизам и поглавника, тражили спровођење присилног "прекрштавања", прећуткивали етничковерске покоље које су у међувремену вршили усташки оружници и скривали концентрационе логоре и депортацију Срба, Јевреја и Рома.

СВЕДОЧЕЊЕ СЛАВКА КВАТЕРНИКА НА суђењу Степинцу, маршал Славко Кватерник, бивши заповедник Усташких оружаних снага је рекао: "Особно сам написао монсињору Степинцу два писма. У једном сам га извијестио о мом одласку (бјекству ) из земље; нисам имао времена да особно узмем опрост од надбискупа, a Степинац ми је одговорио пожеливши ми свако добро. Послао сам му друго писмо преко Хочевара, пишући му да треба урадити све што је могуће да збаци Павелића. Ha крају морам прецизирати да ми је, када сам прогласио Независну Државу Хрватску 10. травња 1941, монсињор Степинац одмах дошао у посјету иако га нисам позвао."

ПОТОМ су репродуковане и документоване све званичне свечаности које је прослављала усташка диктатура и којима је присуствовао лично монсињор Степинац. Све до свечаног додељивања "Велереда" којим је поглавник одликовао надбискупа 21. марта 1944, a овај га примио. Зашто га је примио? Монсињор Степинац се бранио тезом морања: "Да сам одбио ово одличје, десиле би се још страшније ствари."

Али мало касније, суочен с питањем присилног "прекрштавања", оптужени надбискуп пада у очиту контрадикцију. Степинац жестоко негира да су та "прекрштавања" била присилна: "Ми смо на јасан начин установили начела прекрштавања, православци су били слободни и у духовном стању да се прекрсте или не." Јавни тужилац му вешто реплицира:

"Малоприје сте на питање зашто нисте одбили одликовање које Вам је дао Павелић одговорили да сте га примили да би се 'избјегле још страшније ствари'... Сада ипак тврдите да су православци, кад су масакрирани, били слободни да се прекрсте у католицизам или не, док Ви као надбискуп нисте били слободни да одбијете одликовање?!"

У том моменту оптужени Степинац сагиње главу и ћути.

БРОЈНА сведочења током овог процеса потврђују и политичку улогу монсињора Степинца у току 1944-1945, у циљу спасавања пада усташког режима и Независне Државе Хрватске.

Сведочење Кошака, бившег министра усташког режима:

"Након капитулације Италије и режим Независне Државе Хрватске пада у дубоку кризу... Министар Младен Лорковић водио је преговоре с А. Кошутићем (секретаром Хрватске сељачке странке) за формирање нове владе, али је Павелић поставио Мандића за шефа Кабинета. Касније је дошла њемачка иницијатива: разговарало се о Намјесничком савјету под водством Хрватске сељачке странке, у којем се морао налазити надбискуп Степинац као први члан... Требало је да дође до компромиса између усташа и вођа Хрватске сељачке странке. Разговарало се и о влади чији би предсједник био надбискуп Степинац."

Сведочење Алајбеговића, бившег министра вањских послова усташког режима:

"Постојао је пројект по којем би монсињор Степинац прихватио дужност locumtenens (намјесника) након елиминације Павелића. У том смислу Степинац је посјетио Влатка Мачека у друштву генерала Мошкова." (Према Алајбеговићу, монсињор Степинац се био активирао и на спасавању једног дела усташке војске: један мали део пратиће Павелића да му заштити бег, док ће се већи део војске реорганизовати и ујединити се с одредима "крижара").