ПАРТИЗАНСКЕ јединице НОВ Југославије 8. маја 1945. године улазе у Загреб. Анте Павелић је два дана раније побегао у Аустрију. Усташке главешине које су остале у Хрватској ухапшене су и затворене. Прва испитивања доводе до проналажења и одузимања "блага" (злата, драгоцености и докумената) које је поглавник Павелић пре бекства поверио загребачком надбискупу.

Монсињор Степинац је ухапшен 17. маја 1945. и остаје у притвору до 3. јуна. Дана 4. јуна, одмах по ослобађању, Степинац има резервисан разговор с Титом (који се два дана раније састао са неколико представника Католичке цркве у Загребу): нова југословенска власт намерава да успостави добре односе са Светом столицом, од које се очекује - у замену за ћутање о одговорности хрватског клера у геноциду над православцима - политика отворености и сарадње. Али ватиканску спољну политику карактерише најдубљи антикомунизам тако да Римска црква не само да не показује никакву отвореност према новој Југославији, него је крајње непријатељска.

НА ИЗБОРИМА за Конститутивну скупштину нове југословенске федеративне државе, који су одржани 11. новембра 1945, Народни фронт Југославије, добија деведесет одсто гласова. Новоизабрана Конститутивна скупштина, 25. новембра проглашава пад монархије, a четири дана касније, 29. новембра проглашава се Федеративна Народна Република Југославија, којом управља савезна влада под вођством маршала Тита.

Последњег дана јануара озваничава се нови Устав. У знаку концепта о "братству и јединству" југословенских народа ново федеративно уређење предвиђа признавање шест федеративних република (Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија), којима се придружују две аутономне области (Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област).

У ХРВАТСКОЈ, након пада усташког режима и ступања Тита на власт, Католичка црква је једина преживела и активна структура: иако тешко огрезло у крваву поглавникову диктатуру, католичко бискупство ипак задржава своју моћ.

Антикатоличка одмазда српског и јеврејског народа који су били прогоњени за време усташке диктатуре маргинална је и епизодна: 4. новембра 1945, на пример, монсињор Степинац је засут камењем у Запрешићу у близини Загреба. Власти хапсе свештенике који су били највише укључени у прогоне: неколико стотина католичких духовника подвргнуто је редовним процесима током којих су многи од њих осуђени на смртну казну. (Историчар М. Булајић реконструисао је списак од 629 католичких духовника који су директно одговорни за усташке покоље).

НА ДОКАЗЕ да је усташка диктатура имала пуну подршку Католичке цркве, монсињор Степинац од самог почетка подиже глас против нове социјалистичке републике: из корена пориче устројство нове југословенске државе, напада до краја нову комунистичку власт, жестоко се супротставља законским мерама народне владе и ангажује се на повратку усташа и Независне Државе Хрватске.

Загребачки надбискуп постаје тако главни ослонац оних који жале за поглавником и свих антикомунистичких позиција у Хрватској и у новој југословенској држави. За то је потврда сведочење једног енглеског официра из 1946:

"САДА је осамнаест мјесеци (прољеће 1945) откако сам се нашао у Југославији као официр за везу, откако сам читао у штампи коју су контролисали Нијемци и слушао на радио Загребу позив који је надбискуп упутио народу да се стисне око хрватске државе већ у распадању, супротстављајући се савезничкој војсци која је крочила ка коначној побједи. Неколико недјеља касније Загреб је ослобођен. Надбискуп је остао на свом мјесту, док је Павелић побјегао.

Кад сам се вратио у Загреб послије годину дана, био сам изненађен да је, упркос дубоким промјенама које су се десиле у Југославији, надбискуп Степинац још примас Хрватске. Надбискуп ми је уприличио пријем, задржавши ме више од једног сата у приватном разговору. Отворено ми је објаснио да су он и његови свештеници сарађивали с Нијемцима зато што се рат, у ствари, водио између фашизма и комунизма: он је одабрао да се сврста у први фронт, a Британци у други. Изразио је своје жаљење за грешке које су се догодиле под њемачком окупацијом, али је прецизирао да му је овдашњи режим мрскији, првенствено због тога што је ријеч о држави коју су успоставили Срби, a на другом мјесту зато што су Нијемци и усташе палили цркве и уништавали конгрегације (православаца и Јевреја), док комунисти, путем школских и аграрних реформи пријете да униште саму егзистенцију Цркве, служећи се њеним школама и добрима. Рекао ми је да се нада да ће Запад употријебити атомску бомбу да Москви и Београду наметне цивилизацију прије него што буде прекасно. (...)

Док сам поново прелазио самостанско двориште у сјенци Катедрале питао сам се у чуду колико ли ће још Степинац духовно водити Хрватску."

ПРВИ, иако сасвим неодређен, самокритички глас Хрватског католичког бискупства у односу на скору прошлост усташке диктатуре са својим теретом грозота, чуо се тек 20. децембра 1945. године:

"Допуштамо да је било свећеника који су, заведени националном страшћу, згријешили противу Божијег закона и кршћанског милосрђа и који поради тога заслужују да одговарају пред земаљском правдом." - Ово је одломак из Пастирске посланице католичких бискупа Југославије, која је састављена на Бискупској пленарној конференцији у Загребу. Посланица - коју је потписао Степинац и још двојица надбискупа, 10 бискупа и четири генерална викара - решава у овој реченици питање балканског холокауста и сарадњу Католичке цркве с окрутном поглавниковом диктатуром. Уосталом, Посланица је сва посвећена дугој, потресној беседи против новог југословенске власти, Јосипа Броза Тита, који је оптужен за самовољу и за прогон католичког свештенства.

У ЈЕСЕН 1945. против нове југословенске републике почиње да се развија тајна превратничка активност "крижара" и "божијих крижара", католичких интегралиста и усташких носталгичара.

Бивши шеф поглавникових оружника, пуковник Ерих Лисак, који се вратио у земљу с лажним пасошем као извесни "Петровић", координира рад преосталих хрватских усташа на хрватској територији у циљу покушаја дестабилизације нове југословенске државе. У Загребу "крижари" и преостале усташе за политичко-духовног саговорника имају монсињора Степинца. Лисака је, у ствари, у великој тајности, под лажним идентитетом, примио примас Хрватске. Везе с "Божијим крижарима" монсињор Степинац одржава преко свог секретара, свећеника Јосипа Шалића.

Децембра 1945. Лисак је ухапшен заједно с усташким главешином Павлом Гулином. У току испитивања њих двојица признају своју тајну дјелатност и откривају везе са загребачком надбискупијом.


ОПРЕЗ НОВЕ ВЛАСТИ

ЈУГОСЛОВЕНСКО судство је располагало опсежном документацијом о вишеструкој одговорности монсињора Степинца из година када је био на страни усташких крвника и припрема да покрене поступак против овог високог прелата. Али нове власти, свесне унутрашњих и међународних последица процеса против веома моћног примаса Хрватске, раде врло опрезно: немају намеру да Степинца претворе у "мученика". Тако кроз штампу цуре чињенице о послератним контактима Степинца са високим усташким главешинама.