ДОК ватиканска дипломатија појачава своје односе са усташком диктатуром, у Хрватској тече оно што ће се означити као "покољи за које не зна ни најмрачније историјско доба".

Ескалацију етничковерског геноцида и моралну одговорност (али не само моралну) Католичке цркве потврђује сам диктатор Анте Павелић. У интервју од стране италијанског новинара Алфија Русоа, крволочни поглавник тврди да се "понеки Србин побунио, и ако се други Срби побуне, побити ћемо их; a ако се сви побуне, све ћемо их побити", па прецизира: "Ово није покољ него чин правде." Новинар који види "фратре и свећенике како машу марамицама и бучно аплаудирају" пита га: "Како то да фратри и свећеници подржавају једног човјека и један режим који проводе насиље?", a поглавник одговара: "Ти не знаш ништа: овдје фртри и свећеници мрзе православце... Срби су мрски странци и окрутни непријатељи." На ове речи Русо се буни: "Али не можете да их убијате!", a Павелић узвраћа: "Ниједан споразум није могућ између човјека и вука. Чак и ако се вук припитоми, понекад угризе и убије." Уосталом, побожни поглавник "не само што је око себе стално имао свештенике као савјетнике и што је један свештеник био учитељ његове дјеце, него је имао и властитог исповједника, a у својој палати разметао се тиме што има и капелу."

ПОСТОЈЕ безбројна сведочења директног учешћа католичких духовника у етничко-верском геноциду који је вршио поглавник: на пример фратра Агостина Ћеволе (из фрањевачког самостана Сплит), постављеног на чело усташких одреда с мантијом и пиштољем; свештеника Божидара Брала, који је оптужен да је учествовао у покољу 180 Срба у Алипашином Мосту; свештеника Николе Билогрлића из Бањалуке, одговорног за систематске покоље православних Срба у свом котару; фрањевца Јосипа Вукелића (капелана Равнатељства Првог усташког округа), који издаје наредбе за пљачке, паљевину кућа и покољ Срба на подручју Бањалуке; свештеника Звонимира Брекала (капелана усташких оружника у чину сатника), који мучи и лично убија многе интернирце у логорима за истребљење у Чулинама, Цвитану и Липовцу; фратра и војног капелана Дионизија Јуричева који руководи упадима у српска села и гине у борби с партизанима приликом усташког напада на Ливно; католичког свештеника и војног капелана Јосипа Бујановића (званог "поп Јоле"), који ће 1944. бити жупан велике жупе Лика-Гацка и у тој улози лично ће се заузети за ликвидацију посљедњих Срба у граду.

"ОВАЈ феномен је такав да на јединствен начин карактерише стил усташких покоља за разлику од истребљења која су вршена у свим другим земљама за вријеме Другог свјетског рата, у тој мјери да је скоро немогyће замислити једну казнену експедицију усташких банди без свештеника и прије свега без неког фрањевца који их води и потиче", пише француски историчар Н. Michеl и документује како су све "фрањевци учествовали у убијањима и како су командовали концентрационим логорима" (La guerra dell'ombra. La Resistenza in Europa, Милано 1981).

Крвави крсташки рат многих хрватских католичких духовника наставиће се све до пада Независне Државе Хрватске. О томе може посведочити телеграм који је 30. марта 1945. упутио капетан Ивлин Во, из 37. британске војне мисије у Београду Министарству спољних послова у Лондону:

"(...) Beћ неко вријеме фрањевци из Хрватске стварају забринутост у Риму, било својим својеглавим понашањем било ускогрудим патриотизмом. Већина њих потиче из слабије образованих слојева становништва, и привучена је да уђе у Ред, сигурношћу и релативно лагодним животом који овај ред нуди. Многи од тих младића послати су у Италију на обуку и провели су један период у близини Павелићевог штаба у околини Сијене. Ту су им се придружили усташки агенти који су их задојили Павелићевим идејама. Са своје стране они су, кад су се вратили у домовину, пренијели те идеје ученицима по школама. Сарајево се помиње као центар фрањевачког усташтва.

"ЈЕДАН злочинац у униформи, по имену Мајсторовић, познат по злочинима које је извршио над робијашима у злогласном концентрационом логору Јасеновац, идентификован је као фратар, отац Филиповић. У истом том логору један други духовник, отац Бркљачић, вршио је службу у својству официра.

"Трећи, отац Бујановић, обављао је функцију жупана у Госпићу и вјероватно је учествовао у покољу православних сељака."

Оно што ће се назвати "фрањевачким усташтвом" само је један аспект одговорности хрватског католичког клера у етничко-верском геноциду који је натапао Хрватску крвљу између 1941. и 1945. године. Вишеструка је одговорност, директна и индиректна, која је потхрањивана прећутним пристанком, изостанком помоћи, оправдавањем из интереса, саучесничким или бојажљивим ћутањем.

И ТЕЛЕГРАМ британског генерала Меклина, од 9. фебруара 1945, из Београда за Лондон, сведочи о "фрањевачком усташтву": "Moгy да посвједочим o фанатичном проусташком држању фрањеваца у Босни. Тито ми је недавно рекао да ће га захтјеви војне безбједности и унутрашње сигурности присилити да предузме драстичне мјере против тих нарочитих фрањеваца, иако је лично против сваког облика вјерских прогона".

Дописи из Хрватске италијанског новинара Корада Золија садрже прецизну оптужбу Хрватске католичке цркве у геноциду који је замислио и остварио поглавник, и то у време разбукталог рата, када је сваки чланак био подвргнут гвозденој цензури када је Мусолини имао најбоље односе с Римском црквом. У новинама Resto del Carlino,18. септембра 1941, у чланку под насловом "Птичице из Грачаца", Золи пише како је руља католика, предвођена фрањевачким фратром, обила врата једне православне цркве у коју се било склонило 500 Срба (углавном жена и деце) и све их побила; затим коментарише:

"У ХРВАТСКОЈ ситуација се компликује у најопасније аспекте вјерског рата. Ту су банде кољача које су водили и потпаљивали католички свештеници и духовници, a пo свој прилици и сада их воде. Ово је више него доказано: у Травнику, стотињак километара јужно од Бањелуке, један фратар, затечен да предводи банду кољача, стрељан је (од стране италијанских војника). Дакле, средњи вијек погоршан употребом митраљеза, ручних бомби, запаљивих средстава, динамита... Онај први фрањевац из Асизија назвао је браћу и сестре птичицама док ови његови ученици и духовни потомци, пуни мржње, који живе у Независној Држави Хрватској, убијају невине особе, своју браћу по Оцу небеском, истог језика, исте крви, истог поријекла... убијају, живе закопавају, мртве бацају у ријеке, у море, у поноре."


УСТАШКО ОДЛИКОВАЊЕ НАДБИСКУПУ

"ФАНАТИЧНОМ свећенству" усташка држава ће изражавати апсолутну оданост.Поглавник Павелић у листу "Нова Хрватска", 20. новембра 1941, пише: "Увјерен сам да ће потомци бити захвални хрватским cвeћеницимa што су првим бојовницима наше независне државе утувили у главу чисте ocjeћајe, једну другу ћyдopeднocт и штовање Бога, као и одважност и одлучност у сучељавању с непријатељем, у домовини и иноземству." Зато ће врховни представник католичког свештенства, примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац 21. марта 1944. бити одликован Редом за заслуге - велеред са звијездом, највишим одликовањем НДХ за невојничка лица.