У ПОГЛАВНИКОВОЈ држави тече крвави усташки програм етничковерског "чишћења". Исто тако теку присилна "прекрштавања", која се одвијају у колективној форми с прештампаним документима и уз церемоније које су брижљиво организоване у сваком погледу (укључујући и неопходну таксу која се плаћа Католичкој цркви), у присуству цивилних и верских власти. Једна масовна пракса која се заснива на насиљу и терору, с чим је Света столица савршено упозната. То потврђује извештај Николе Рушиновића, Павелићевог дипломате у Ватикану, који он 8. фебруара 1942. шаље у Загреб, позивајући се на разговор који је имао с монсињором Пјетром Сигисмондијем из Државног секретаријата Свете столице:

"Света столица се весели (присилним 'прекрштавањима'), али ми је опетовао да је поради тога напада амерички и енглески тисак, пишући да се прекрштавања обављају под великим притиском власти. У све то Света столица не вјерује; ипак, препоручује да се ради поступно да би се избјегли пријекори, клевете и сметње за саму Свету столицу."

ДАН раније, 7. фебруара 1942. кардинал Маљоне упутио је писмо ватиканском "амбасадору" у Загребу, монсињору Марконеу, наређујући му: "У преписци с Нама морате означити православце као шизматике или отпаднике..."

У међувремену, Марконе представник Свете столице у Загребу, успоставља блиске односе с високом усташком хијерархијом, нарочито с диктатором Антом Павелићем: бројне фотографије приказују изасланика Свете римске цркве како врши смотру усташких батаљона или како се гости код поглавникове породице.

Никола Рушиновић, споменути представник НДХ код Свете столице, барем у првој фази своје активности у Ватикану, морао је да се суочи са неколико потешкоћа. У једном извештају, који упућује у Загреб 26. фебруара 1942, обавештава Павелића да је римски клер подељен: за усташе и против њих. Међу онима који су склони поглавниковој диктатури су, према хрватском дипломати у Ватикану, Завод Св. Јеронима, којим руководе монсињор Јурај Мађерец, надбискуп Клементе Микара (кога Рушиновић често сусреће и дефинише као "доброг пријатеља Хрватске"), те монсињор Еторе Феличи. Феличи је био апостолски нунције у Београду код краљевске владе све до напада нацифашиста. Касније, опозван у Ватикан после напада, наставља да буде службено акредитован од стране Свете столице код краљевске владе у изгнанству, у Лондону.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ СТЕПИНЧЕВЕ БИОГРАФИЈЕ ВАТИКАНСКИ биограф монсињора Степинца језуита Кавали покушао је да докаже да је надбискуп нерадо пристао да присуствује инаугурацији усташког Сабора, позивајући се на његову изричиту забрану својим свештеницима, укључујући и оне који су већ били заступници, да не учествују у било каквој расправи. Међутим, у актима Хрватског сабора бројне су интервенције наведених представника хрватског клера под вођством Степинца.

ФЕЛИЧИ, како Рушиновић пише у свом извештају, "жртвује се опрезно али без остатка за Независну Државу Хрватску и задовољан је што је Osservatore Romano пренео Павелићеве честитке папи поводом годишњице његовог уздизања на папски престо. То значи да Феличи већ подржава извесно признавање Независне Државе Хрватске".

Што се тиче друге фракције, оне која се противи марионетској хрватској држави и поглавниковој диктатури, у извештају од фебруара 1942. усташки дипломата код Свете столице указује на језуите који "немају за нас никакве симпатије, у ствари су нам непријатељи, као што показује чланак објављен у једном важном швајцарском католичком часопису Apologetischе Rundschаu из Цириха, бр. 2, под насловом 'O прогонима Католичке цркве у Словенији'".

У ПРОЦЕПУ између две ватиканске позиције, по речима Рушиновића, налази се "подсекретар вањских послова" Свете столице, заменик државног секретара кардинал Доменико Тардини, који, коментаришући вести о етничковерским покољима које врше усташе, каже Рушиновићу да је "Хрватска млада нација и још млађа држава, a млади често праве грешке које су повезане с њиховим годинама".

Непоуздан је и један представник од велике важности у хијерархији Свете столице, заменик државног секретара Ђовани Батиста Монтини (будући пaпa Павле VI), који пита Рушиновића приликом њиховог првог сусрета: "Шта се догодило у Хрватској? Зашто се толико пo свијету прича о њој? Да ли је могуће да су се догодили толики злочини? Je ли истина да се интернирци толико малтретирају?" - Рушиновић га разуверава, тако да је "Монтини изјавио да је задовољан, додајући да Света столица, у ствари, прима вијести против Хрватске с резервом".

МЕЂУТИМ, према Хрватској се непријатељски, без икакве резерве, држи француски кардинал Ежен Тисеран, секретар Конгрегације за источне цркве, и једини кардинал члан Ватиканске курије који није Италијан. Рушиновић пише у Загреб 6. марта 1942. да му је Тисеран "спочитао убојства, паљевине, акте разбојништва и пљачке који се у Хрватској дешавају свакодневно", и наводи ове речи француског кардинала:

"Не знам да ли је све то истина, али са сигурношћу знам да су сами фрањевци, као на примјер отац Шимић из Книна, учествовали у нападима на православно становништво и у рушењу Православне цркве. Знам сигурно да су се фрањевци из Босне и Херцеговине понијели биједно... (Знам) да вам Италиjани нису пријатељи и зато многе ствари неће бити истините (у њиховим свједочењима о грозотама које су починиле усташе), али Шимићев случај ми је добро познат, као и случај рушења цркве у Бањој Луци и прогони православног становништва."

РУШИНОВИЋ, ипак, у бројним извештајима упућеним усташкој диктатури у Загребу бележи држање високе ватиканске хијерархије као претежно позитивно према режиму нове хрватске државе, нарочито почетком 1942, када у Загребу заседа Хрватски сабор. Павелић, у ствари, 27. јануара 1942. формира Сабор Независне Државе Хрватске, унутар којег је једанаест места резервисано за високе представнике хрватског католичког клера; први међу њима је њихов поглавар, монсињор Алојзије Степинац.

Нови Сабор који је усташка диктатура успоставила да би себи обезбедила некакав законити привид, инаугурисан је 23. фебруара 1942, када се надбискуп Степинац обраћа поглавнику високим похвалним говором:

"Поновно отварање Хрватског сабора доказ је колико сте Ви дубоко свјесни своје одговорности, част коју каните подијелити са својим сународницима. Ово отварање прате молитве Цркве и моје особне молитве." ("Хрватски народ", 24. фебруара 1942)

Осим места које је било резервисано за загребачког надбискупа Алојзија Степинца, остала саборска места која је Павелићева усташка држава доделила Хрватској католичкој цркви заузели су бискуп ђаковачки Антун Акшамовић, те свештеници Влатко Ирголић, Анте Лончарић, Стјепан Павунић, Матија Полић, Јурај Микан, Тома Северовић, Бонифације Сипић, Фрањо Чкрињар и Стипе Вучетић.

СУТРА: ПАСТИРИ И ВУЦИ СТЕПИНЦА И ПАВЕЛИЋА