СЛУЖБЕНИ орган Независне Државе Хрватске, "Народне новине", 5. маја 1941. објављују "Законску одредбу о преласку с једне вјере на другу", потписану од стране министра образовања и богоштовља Миле Будака и поглавника. То је законски акт који се налази у функцији програма етничко--верског "чишћења", већ најављен у јавним наступима усташких поглавара, a који представља бруталан диктат Србима (православне вере): или се покатоличити или умрети.

У једном говору одржаном у Загребу 29. априла 1941. сам Будак се овако изразио: "Један дио Срба ћемо побити, други ћемо депортирати, a оне који остану ћемо прекрстити у католичку вјеру, претварајући их тако у Хрвате."

"Католички лист", службени орган загребачке курије, 15. маја 1941. објављује циркуларно писмо из уреда монсињора Степинца које одређује Србе као "отпаднике Католичке цркве", и одушевљено поздравља доношење закона који обавезује православце да се прекрсте у католике. Исте новине 31. јула 1941. подстичу усташку диктатуру да убрза процес насилног "прекрштавања".

ДОК етничко-верски покољи трају већ недељама, удбински жупник дон Мате Могуша средином јула 1941. проповеда својим вјерницима:

"До сада смо радили за католичку вјеру молитвеником и Исусовим крижом. Дошао је тренутак да радимо пушком и самокресом. Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ. Бити ћy сретан када Хрватима подијелимо српску земљу. Усташе ће се борити беспоштедно и немилосрдно ће тријебити све оне који нису вјерни Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику и оснивачу. Гледај, народе, ових шеснаест усташа покрај мене. Они имају шеснаест тиcућa куршума у припојасницама и убити ће шеснаест тиcућa Срба."

Тако почиње кампања масовног присилног прекрштавања у католицизам српског народа који је вековима гајио православну веру. За две године биће 240.000 новокатолика, бивших православаца. О томе пише сам Степинац у једном меморандуму који примас Хрватске уручује папи Пију XII приликом доласка у Ватикан маја 1943:

"ОГРОМНА одговорност коју имам као бискуп пријестолнице једине католичке државе на Балкану и као митрополит Хрватске и Славоније, приморава ме да Вам с пуном одговорношћу забринутог пастира изнесем паклени план о уништењу католицизма на источној обали Јадрана који припремају непријатељи Цркве у тим подручјима.

ЗЛОЧИНИ ФРАТРА ШИМИЋА О ГРОЗОТАМА које је починио фратар Вјекослав Шимић пише у бројним извјештајима италијанских окупационих снага. Ево два примера: "Фрањевац Шимић Вјекослав убио је 10 дјеце и 24 старчади у Крашићу 6. јуна 1941." (Извјештај Команде Краљевских карабињера код II италијанске армије, бр. 40/180 од 7. јуна 1941). "Шимићеви људи су 1. јула 1941. масакрирали 307 мушкараца, жена и дјеце у селу Суваји. Један присутни карабињер који је био онемогућен да интервенише поднио је извјештај да је жени православног пoпa Cпace Лаврње распорен стомак и извучен плод дјетета." (Извјештај Команде V италијанске армије од 15. јула 1941).

Овдје не говоримо о страшној судбини која би задесила католике у Хрватској у случају побједе бољшевичке звијере и у случају да иста окупира та подручја која спадају у сферу Ваших интереса, a то је цијели Балкански полуоток и Дунавски базен, којем припада и Независна Држава Хрватска."

Пракса присилног прекрштавања постаје за српски православни народ и једна страшна роба за размену. Фратар Вјекослав Шимић, 21. маја 1941, представља се команданту италијанске дивизије "Сасари" која је смештена у делу Хрватске под италијанском контролом и тражи да преузме цивилну власт у тој зони. Генералу, који жели да зна разлог за овакав захтев, Шимић одговара: "Xoћy да побијем све Србе у што краћем року." У својим сећањима високи италијански официр ће забележити: "3апањује ме да се не схвата ужас једног таквог програма и да то још најави један фрањевац."

СА СВОЈЕ стране, католичко бискупство у Хрватској се припрема да прими у своје милосрдно наручје новопрекрштене бивше православце који су избегли истребљење, дајући прецизна упутства. Штавише, утврђују се верске обавезе новокатолика, које су прецизиране у посебној "објави" што је разаслата 14. маја 1941. из жупног двора Св. Терезе у Бјеловару, a коју је преузео дневни лист "Независна Хрватска":

"Сви они који су прекрштени у католицизам морати ћe бити назочни свим мисама a посебице проповиједима. Мисе са проповиједима се одржавају 6 до 11 сати. Прекрштенима је прописано да се опскрбе биљежницом у којој ће се за све недјеље и свечане дане биљежити њихова назочност вјерској служби."

На име пријема "новопрекрштенима" се даје "потврда" у виду обрасца који је утврдио бискуп Јозо Гарић: "На ваш захтјев дајемо вам дозволу да одмах престанете ab excommunicatione prо foro externo и да будете примљени у Католичку цркву с правом на свету причест."

БИСКУП Мишић 7. новембра, 1941. године упућује писмо монсињору Степинцу:

"Једно вријеме сам сматрао да ће велики број шизматика прећи у Католичку цркву: умјесто тога, они који су именовани за стожерника и логорника злорабили су свој положај, искористили су ружне нагоне масе, потакли су слабе стране људске нарави, тако да је настао прави ужас. И ни са једне стране не види се никакав бољитак... Хватали су људе као да су животиње, убијали су их, бацали су их живе у поноре. Потпрефект Мостара, Баљић, муслиман, потврдио је на сав глас - морао је шутјети и не давати сличне изјаве - да је у Љубињу само у једном дану 700 шизматика бачено у јаму. Из Мостара и Чапљине одвезено је више вагона пуних жена, дјевојчица и дјечака испод десет година до станице Шурманци. Тамо су их натјерали да сиђу, одвели су их у планине и мајке и дјеца су бачени у поноре: сви су умрли на тај начин. У жупи Клепци убијено је 700 шизматика. Отишао бих предалеко ако бих наставио с набрајањем.

"У МОСТАРУ их је везано на стотине, a онда су их изводили из града и убијали као животиње. На крају се стигло до депортације Срба у Србију. Плач, кукњава, туга: сви беже са свих страна; једна делегација је отишла чак у Рим код Мусолинија и лако је замислити шта су рекли и шта су захтјевали.

"Посљедица тога је нова талијанска окупација Херцеговине. Талијани су се вратили и преузели су цивилну и војну власт.

"Шизматичке цркве су одмах оживјеле, православни свећеници који су се до сада крили поново су се појавили, Талијани су наклоњени Србима...

"Никакво чудо, дакле, да је прекрштавање православаца у католицизам потпуно промашено. Суровост стожерника и логорника, бруталност неких појединаца, неразумјевање виших власти, нанијели су велику штету не само добру вјере него и државе. Да је Господ подарио више разумијевања и разума одговорнима да изврше прекрштавање без удараца, у таквој згодној пригоди број католика би се повећао барем за петсто-шесто тисућа, те би се број католика у Босни и Херцеговини са седам стотина тисућа повећао на милијун и триста тисућа."

ЈЕЗУИТА који брани Степинца износи све ове податке да би показао да је било гласова хрватског бискупства који су се дизали против усташке диктатуре, али је ефекат њиховог читања сасвим другог карактера: она несумњиво показују да су монсињор Степинац и Бискупство били савршено свесни покоља и да је једина преокупација Католичке цркве била "слаба продуктивност" метода којима се обављало присилно прекрштавање православних Срба.

СУТРА: КАТОЛИЧКИ КЛЕР У УСТАШКОМ САБОРУ