ЧИЊЕНИЦУ да примас Хрватске католичке цркве даје безрезервну подршку доласку усташке диктатуре по жељи Хитлера и Мусолинија и да на неки начин дели с њом расне етничко-религиозне планове, које најављују и операционализују први декрети-закони, потврђује Пастирска посланица коју монсињор Степинац разашиље 28. априла:

"Тко би могао да ми замјери што сам судјеловао, као онај тко је одговоран за духовне активности, у одушевљењу и радости народа, узносећи молитве дубоке захвалности Божјем Величанству? A domino factum est istud mirabile in oculis nostris (Божијем дјелу диве се наше очи: Псалам 117, стих 33). Тражим од вас и молим вас да се до краја заложите да Хрватска постане Божији народ: само ће се тако остварити битне обавезе Државе усмјерене ка осигурању добробити народа. Због тога разлога морате одговорити нашем позиву да се посветите заштити и напретку Независне Државе Хрватске. Познавајући људе који сада у својим рукама држе судбину хрватског народа, увјерени смо да се наши напори схватају и да имају подршку.

Обраћам се Вама, часна браћо свећеници! Неуморно позивајте на молитву све оне који вјерују у Бога. И Ви, пред олтарима Господа, позивајте Оца звјезданог неба зато што је Он извор сваког савршенства и молите га да надахне поглавара наше Независне Државе Хрватске и да га учини свјесним чињенице да може располагати разборитошћу која ће му омогућити да изврши своју мисију у част Бога и на спас народа пуном правдом и истином. Зато наређујем да се cљeдeће недјеље, 4. свибња, у свим црквама отпјева Те deum и позивам мјесне власти и народ да присуствују."

ПАСТИРСКА посланица монсињора Степинца надаље опомиње католички клер да следи поглавника и да подржава нову државу не толико што је хрватска колико што она "представља Свету католичку цркву", и истиче: "Лако је овдје распознати Божију руку. Оно што се десило представља остварење идеала који одавно прижељкујемо и за којим жудимо." Текст ове Посланице објављен је 5. маја 1941. и у часопису Надбискупије "Католички лист". Поистовећивање Католичке цркве с усташком државом Анте Павелића не може бити изричитије.

Дан по оглашавању Посланице монсињор Степинац шаље лично писмо Павелићу у којем пише: "Ова свијест (да Независна Држава Хрватска представља Католичку цркву) данас нас доводи пред Вас да Вас поздравимо од свег срца у својству законитих представника Божије цркве у Независној Хрватској, као њеног поглавара, уз обећање да ћемо искрено и вјерно сурађивати за бољу будућност наше Домовине." (Из Степинчевог дневника који је презентован на суђења надбискупу у јесен 1946).

ДНЕВНИК се иначе састоји од пет томова рукописа, са више од две хиљаде страница које се односе на период између маја 1934. и 13. фебруара 1945, с прекидом од 25. септембра 1941. до 1. јануара 1943; има службени карактер и материјално је редигован од стране Степинчевих секретара који су били на том положају у том периоду. Такође садржи примерке послатих и примљених писама. Чува се у Загребу у Уреду за криминолошка испитивања. Језуита Фјорело Кавали, Степинчев животописац, тврдиће да је реч о лажном дневнику и да је 1946, за време загребачког процеса, надбискуп порицао да је његов аутор. Међутим, на једно прецизно питање народног тужиоца Степинац није уопште негирао ауторство Дневника.

Пуна подршка монсињора Степинца усташкој диктатури не ограничава се на заузимање јавних ставова и на давање благослова. Чим је проглашена Независна Држава Хрватска, загребачки надбискуп се одмах ангажује на поспешавању признања нове усташке државе код Свете столице. У Степинчевом дневнику 27. априла записано је:

"У ЗАГРЕБ је, на пропутовању из Београда за Рим, стигао нунцијски приправник. Посјетио је Надбискупску палачу и том пригодом Надбискуп му је изложио ситуацију и замолио га да оде код Светог Оца и да му све пренесе, с обзиром на то да пошта не функционира. Надбискуп се ватрено заузео да Независна Држава буде што прије de facto призната од Свете столице... Послије разговора с нунцијским приправником Надбискуп је посјетио Поглавника, пренијевши му да је подузео прве кораке да успостави први контакт између Свете столице и Независне Државе Хрватске. Поглавник је слушао с великом пажњом." Ову напомену у дневнику записао је Степинчев бискуп церемонијал Фрањо Цветан.

"Искрена и вјерна подршка" коју монсињор Степинац даје поглавниковој диктатури и ангажовање надбискупа на дипломатском признавању од стране Свете столице, уследили су након првих вести о усташким расним покољима; тако фашистички министар спољних послова Галеацо Ћано бележи у Риму: "(У Хрватској) отимачине, силовања, убиства су свакодневни."

НИЈЕ загребачки надбискуп једини високи католички прелат који активно подржава крволочни Павелићев режим: сличну позицију подршке и активне колаборације заузима и монсињор Иван Шарић, примас Католичке цркве у Босни и Херцеговини. (После рата Шарић је побегао у франкистичку Шпанију, где је наставио да развија интензивну усташофилску активност.)

Када је Анте Павелић 26. јуна 1941. године приредио свечани и службени пријем за католичке бискупе, усташки режим је већ окрвавио Хрватску првом фазом истребљења Срба и Јевреја, укључујући ту и убиства преко сто православних свештеника и тројице владика. (Владика бањалучки Платон и митрополит дабробосански Петар ликвидирани су пре 26. јуна, а владика Сава горњокарловачки убијен је 8. августа 1941).

Али током тог сусрета монсињор Степинац не заборавља да поглавнику упути све похвале, што је документовано у католичким часописима "Католички лист" и "Хрватски народ", од 30. јуна, који између осталога преносе следеће речи загребачког надбискупа: "Ми знамо да Господ, у својој самилости, просвјетљава Поглавниково дјело... и да је његова вјера (Павелићева) искрена."

УНИШТАВАЈУ И ДУШЕ И ТЕЛА

ХРВАТСКИ политичар Првислав Гризогоно, који се после Шестојануарске диктатуре определио за краља Александра, и који је рат провео u Београду, покушао је да од католичке хијерархије затражи да се супротстави усташком геноциду. Већ 24. јуна 1941. Гризогоно је упутио једну посланицу католичком надбискупу у Београду, монсињору Ујчићу, постичући га да се ангажује код Ватикана да се заустави усташко истребљење Срба у Хрватској. Али Римска црква је ћутала, a ћути и примас Загребачке надбискупије. Ватикан и монсињор Степинац се претварају да су глуви и слепи. Покољи се тако настављају.

Нису реаговали и на његова упозорења о покрштавању: "Као да наша Црква жели да покаже да она може уништити душе као што усташке власти уништавају тијела. Има још већа прљавштина на Католичкој цркви будући да су у исто вријеме бројне православне цркве и сви православни манастири одузети, a њихова добра опљачкана као и многа повијесна блага. Није поштеђена ни Патријаршија у Сремским Карловцима. Све ово насиље над савјешћу и разумом бацило је још више срамоте на нашу нацију и на име Хрватске."

(СУТРА: Клер ствара Павелићеву државу)