ПАВЕЛИЋЕВА квазидржава, 14. априла 1941. године, оснива Хрватско домобранство. Славко Кватерник је шест дана раније потписао Закон о оснутку војске и морнарице Државе Хрватске. Први службени назив био је Војска Државе Хрватске. Хрватско домобранство је имало Копнене, Зрачне и Поморске снаге, Оружништво и Радну службу. Најбројнија од њих је била Копнена војска која се у почетку састојала од пет дивизија са око 45.000 војника; домобрани ће касније обавезном мобилизацијом доћи до броја од око 100.000 припадника. Хрватска морнарица је веома скромна, a Хрватска авијација броји 20 ескадрила које су опремљене застарелим италијанским, немачким и француским авионима које су силе Осовине заробиле и препустиле Хрватима. При Авијацији се налазио и батаљон падобранаца који се углавном користио у операцијама против партизана, уз подршку војних снага Немачке и Италије.

Хрватско Оружништво (жандармерија) било је организовано у седам пукова који су се састојали од 142 котарске чете, с укупним бројем од око 100.000 оружника и службеника, a придодата му је Редарствена стража која је имала око пет хиљада агената. Државна казнена радна служба организована је по узору на аналогну структуру у Трећем рајху и бројала је око 100.000 чланова, којима су поверавани задаци да проверавају и надгледају осуђене на присилни рад у "концентрационим логорима", где је непосредан надзор поверен Усташкој надзорној служби, апарату за обезбеђење режима, на чијем челу је био Андрија Артуковић. Под његовом командом налазио се логор Jaceновац, којим је управљао фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић.

ВОЈНУ елиту усташке војске, која је одговарала нацистичким СС одредима, представља Усташка хрватска револуционарна организација, односно наоружани део Павелићевог покрета. Састављена од 37 батаљона активне војске (Усташке дјелатне бојне) и од 27 батаљона резервиста (Усташке припремне бојне), она је чинила најбољу формацију поглавниковог Тјелесног здруга. "Драгуљ" овог корпуса представља Црна легија, којом је командовао пуковник Јурај Францетић и која је сејала страх по источној Босни, окомивши се на српско становништво.

Осим батаљона падобранаца и 369. пука Вражја дивизија, који су ратовали против југословенских партизана, сви остали усташки војни састави (који никада нису учествовали у војним операцијама) били су ангажовани на унутрашњем фронту, тј. на огромном послу етничко-верског "чишћења".

ПАВЕЛИЋЕВЕ трупе су у ратним операцијама учествовале само на Источном фронту јер су у лето 1941, као и све сателитске државе нацистичке Немачке, морали да пошаљу свој војни контингент на Совјетски Савез. Да би прославила тај догађај, Независна Држава Хрватска ће штампати једну серију поштанских марака. У Русији ће се хрватски војници истаћи самоубилачким фанатизмом.

Сви састави усташких јединица имали су католичке капелане; неки од њих, без обзира на то што су нocили свештеничке мантије, лично су учествовали у акцијама истребљења Срба; а остали су имали обавезу да оправдају покоље "у име Бога". Војних капелана је укупно било 150 и сви су били подређени апостолском војном намеснику, тј. примасу Хрватске Алојзију Степинцу.

АЛОЈЗИЈЕ Степинац рођен 8. маја 1898. у хрватском селу Брезарићу (40 км од Загреба, на подручју Крашићке жупе у којој је крштен следећег дана), син земљопоседника Јосипа Степинца и његове друге жене Барбаре Пенић. Био је пети од осморо деце из овог брака. Одлази у Загреб 1909, у Бискупско сиротиште и похађа Класичну гимназију у Горњем граду. Крајем јуна 1916. матурира и одмах је регрутован у аустроугарску војску. После једносеместралне обуке у Ријеци добио је чин потпоручника и послат је на италијански фронт у околини Горице. У јуну 1918, за време битке на Пјави, пао је у заробљеништво одакле се пријављује у Југословенски добровољачки корпус који је био у оквиру Српске војске.

Француска историчарка Ани Лакроа-Риз у својој студији Le Vatican, l'Europe et le Reich, каже да се Степинац заправо инфилтрирао у српске редове и бавио шпијунажом за рачун Централних сила.

У ЈЕСЕН 1919. Степинац се уписао на Пољопривредни факултет Загребачког свеучилишта, али је врло брзо напустио студије и вратио се на породично имање, посветивши се пољопривреди. У то време се верио с младом учитељицом из Брезарића, Маријом Хорват. Раскинувши веридбу 1924, Степинац је одлучио да постане свештеник. Тадашњи надбискуп загребачки, Антун Бауер, обезбедио му је да заврши теолошке студије у Риму, на колеџу Германикум-Хунгарикум. Студије је завршио на Папском грегоријанском универзитету, добивши диплому из теологије и филозофије. Степинац је 26. октобра 1930. заређен за свештеника; у Риму, у цркви Велике Свете Марије, служио је своју прву мису.

ПО ПОВРАТКУ у Загреб, у јулу 1931, почео је свештеничку службу у хрватској надбискупији, a надбискуп Бауер му је одмах поверио важне дужности. Именован је за администратора - повереника неколико жупа (Самобор, Св. Иван Зелина). Вршио је и дужност надбискупа - надстојника церемонија. Папа Пије XI прогласио је 29. маја, 1934. године тридесетшестогодишњег Алојзија бискупом, именујући га и за помоћног надбискупа с правом наследства.

Степинац је био најмлађи бискуп Римске цркве тог доба. Надарен великим организаторским способностима, исправно је говорио и писао латински, италијански, француски и немачки - покренуо је и водио разне организације која су осниване у окриљу Католичке цркве. Најутицајнија међу њима је била Хрватска католичка акција, која је уочи Другог светског рата имала око седам стотина локалних подружница, са преко тридесет хиљада чланова и издавала бројне публикације са разгранатом мрежом читалаца.

КАДА је умро надбискуп Бауер 7. децембра 1937. године, Степинац је са мање од четрдесет година преузео вођење загребачке надбискупије. Оснива многе нове жупе, само 14 у Загребу. Подиже кармелићански самостан у Брезовици. Од тог тренутка, осим старања о редовним надбискупским активностима и пословима Хрватске католичке акције, посветио је посебну пажњу издавању верске штампе, увелико доприносећи њеној експанзији. Крајем тридесетих година прошлог века, у Краљевини Југославији покренуто је 100 часописа везаних за хрватско бискупство. На његову иницијативу основан је католички дневни лист "Хрватски глас".

Ватрени поборник хрватске независности и верског интегрализма, монсињор Степинац је пре свега био заклети антикомуниста: говорио је да је убеђен да ће и СССР врло брзо примити католичанство и да ће "кип Мајке Божије бити постављен у Кремљу".

ДОБРОДОШЛИЦА НА УСКРС

НА Ускрс 15. априла 1941, док нова усташка власт припрема прве расне декрете, у Загребу се осећа атмосфера духовних свечаности. Са проповедаонице загребачке катедрале надбискуп Степинац не крије одушевљење и упућyje дирљиву добродошлицу Анти Павелићу, убици краља Александра и ускорашњем диктатору геноцида: "Велики човјек је дошао да оствари највећи задатак свога постојања."